Војвода Симо Поповић
IX. Освојење
Деспот Ђурђа бјели двори
Покрај мора некад били,
Ђе су српски витезови
Често с старцем силазили.
Ту весело лов ловили
По алузи од маслина,
Ту јуначки збор водили
Покрај купе добра вина.
Заставе се српске виле
Испред двора свуђ по мору;
Усклици се српски чули
И у поље и у гору.
Ал’ времену пала крила
Под бременом српске славе ...
И деспотов двор се сруши
У развале од државе.
Зидине му покри бршљан,
Сави кућу муклом ћуку —
Ил’ да с’ муци људској руга,
Ил’ да љуства гласи муку.
На те исте рушевине
Сад је опет кула танка —
Вр’јеме гради и разгради
И све снује без престанка.
Селим бега барског силна
То је кула поносита;
Селим бега цара мала,
За Султана што не пита.
Што је крста око Бара
Измећар је све то бегу,
А Турчин му бич у руке,
С којим држћ крст у стегу.
Дворови му под град барски,
А теферич ово само,
Ал’ сад ђе су бегу куле?
Беговање бегу камо?
Из града је гледа’ сарај,
Црногорци ђе му пале,
А на мору с куле танке —
Кнез му гледа тихе вале.
Јутрос рано на кулу је
Кнез скупио све главаре,
Убојнике младе, храбре,
Војсковође мудре, старе.
И весело Кнез им збори:
„Под градом смо два мјесеца;
Данас ваља судба града
Оштром сабљом да с’ прес’јеца.
Чекао сам да Божића
Благи дани само мину,
Па да војску одморену
Пустим граду на зидину.
Прослависмо јуче Божић —
Сад на ноге, соколови!
Весео је Божић Србу —
Ал’ ниједан као ови!
Нешто ми је срце пуно
Узиграло ка’ икада; —
Но на ноге, о јунаци,
Данас ћемо посред града.“
И пред кулу Кнез ишета,
Ђе га чека хат наредан;
Прекрсти се да узјаше,
Кад приступи војник један.
„Једна була, Господаре,
Добјегла је сад из града,
Хоће тебе, а били смо
Узмичућ’ је на сто јада.
Хоће за град да ти збори,
И за једног роба моли;
Сиротица вазда плаче,
Баш на срце да заболи.“
Кнез се руком у џеп маши:
„На, ово ћеш були дати;
И роба јој нађи одмах,
Па нека се дома врати.
А што за град да ми прича?
Да с’ у једну ст’јену слио,
Да ће рањен мртвог носит’ —
Наш ће бити ка је био.“
И ободе Кнез зеленка,
А сва војска за њим скочи,
У час исти ка’ од муње
Забљеснуше сваком очи.
Плам ужасни небу с’ диже
Са облаком густа дима,
А стравични тутањ јекну
Широм мора и брдима.
И сва војска зачуђена
Осврну се и застаде —
Виђе кулу Селимбега,
У трен ока плану, паде.
Једна миса сваког прође, —
Од те мисли свак протрн’о:
Је л’ случаја игра страшна,
Ил’ душмана дјело црно ! ?
Кнез им мутне мисли позна’,
Па се тихо насмијао:
„Гле Ђурђева двора темељ,
Што се данас узиграо!
Весели се доласку нам,
Радује се свом обнову!
Турска кула дотежа му,
Стресе кулу Селимову.
Весели се стари каме!
И биће ти, што ти с’ слути —
На тебе ћу, ако Бог да,
Љепше
дворе подигнути!”
Па ка’ ништа да се не зби —
— А у себе Бога хвали!
Кнез са војском напр’јед пође
Док весели под Бар пали.
— Тек што стиже — топ загрмје
И град сину усред плама,
Лав млетачки задрхтао
Над гвозденим капијама.
Страшна јека од топова,
А кукњава у град грозна;
Град се брани, ал’ све тише —
Смртна му се ура позна!
Плам топовски са бедема
Још један пут само плану;
Дах пошљедњи граду то је —
Затресе се, па изда’ну...
Преста и топ црногорски,
Мир са градом да подјели;
Распучи се дим над градом —
Виђе с’ на њем барјак б’јели.
Тишина је мукла свуда,
Ал’ за дуго не потраја, —
У војсци се црногорској
Свуђ весела диже граја.
Са шкрипњавом муклом на град,
Ка’ умирућ град да јечи,
Капија се тешка диже —
Пут већ ником да не пр’јечи.
Први паша изиша’ је,
А бегови за њим сви су,
И проз војску црногорску
Право Кнезу одили су.
На шанцу их Кнез дочека;
Јуначко је шанац мјесто,
А јунаку владаоцу
Најдичнији он је пр’јесто.
Дубоко се паша клања,
Турци редом теменишу;
У час
ови осјетише
Од све муке муку вишу.
Тешко ли је побјеђеном
Стат’ пред лице побједнику;
Све јунаштво борбе пусте
У скрушеном гине лику.
Једном паша диже очи,
Па их стидно опет спусти;
Груди му се таласају,
Дрхтећ гласом тек изусти:
„Град ти царев предајемо...“
И не мога р’јечи више —
Јецање му глас угуши,
А сузе га свег облише.
И отпаса сабљу бритку,
Дрхтећом је руком даје —
А та иста рука у бој
Силно л’ шњоме играла је.
„Држи сабљу, за тебе је! —
Кнез му благо одговори. —
И кад пада усдиже се,
Ко се храбро ка’ ви бори!
Твоје сузе ц’јеним, пашо,
Јунака те диче, оне!
Срца слаба и невјерна
Такве сузе не изгоне.
Твом и твоје војске храбре
Јунаштву ће свак да с’ диви;
Ове страшне развалине
Споменик су вама живи.
С чашћу за то ја ве пушћам
Преко мојих свуђ граница;
Ка’ робове не држим ве,
Но јунаке св’јетла лица!“
Живну паша и сви Турци
На те р’јечи дична Кнеза;
У срца им пробуђена
Благодарност р’јеч одвеза:
„Хвала, Кнеже, на милости,
На јуначкој части хвала!
Витештву ти сваку срећу
Божја рука надодала!”
И сад Турке Кнез отпушта,
А хата се свога прима,
Па са војском у град уђе,
Пун још жива огња, дима.
Једном паша диже очи,
Па их стидно опет спусти;
Груди му се таласају,
Дрхтећ гласом тек изусти:
На сред града устави се
И подиже калпак с главе
И пут неба очи диже,
Божју милост да прославе!
А радосна војска ц’јела
Громко кликну : ура! ура!
Славећ’ Кнеза иобједника
Радости се диже бура...
