I. Орлови
Лијеп је Никшић, град јуначки,
Црногорска жеља стара,
Ал’ час један у њему се
Ора српски не одмара.
Под орловска своја крила
Узео му златне кључе,
Па је прн’о лаким летом,
Куд га срце силно вуче
Једном махну снажним крилом
И Дуга се под њим сави —
Китња Дуга сад с Никшићем
Господара свога слави!
Другом махну — и Биљећа
Са Горанским прихвати га! —
Пивљанина Баја славног
Из ропства је племе дига’.
Опет махну лаким крилом —
Мостару се право диже!
Но у лету веселом га
......................................
„Лакше орле! јер ти носи
Празна мука штету вишу.
Сваком своје суђено је —
Облак орлу, рупа мишу.
У твом кршу ђе год хођеш —
И слободно хајд’ облаком –
Ал’ ширину око тебе
...................................
...................................
...................................
Но орлове врћи твоје —
..................................
Слуша ора из висина,
..................................
..................................
..................................
Узмучи се и узвитла,
Напр’јед не мож’, назад неће...
Док на једном право Кому
Пружи крила и полеће.
И орлова јато шњим је.
Куд ће? Они знају само.
Жалосни су, али живо
Ка’ да гракћу сви: „Онамо!...”
И орлова јато дивно
Лети брзо и све брже,
И већ кад су стати хтјели
......................................
„Лакше орле, не мори се,
......................................
......................................
......................................
Ка’ устр’јељен писну ора,
Сви орлови загракташе...
Болно јекну комска гора,
И Дечанн задрхташе.
Обасја их сунце нада,
Па у облак опет мину;
Тек назрјеше зраке спаса —
У стару су пали тмину.
Диже с’ ора у висину —
Тајна спла напрјед неда.
Хоће л’ Богу да се плаче?
Ил’ пут други да разгледа?
Иде ора са орлови
Истим путем, куд је стига —
У Никшиће тужан паде,
Одакле је вес’о дига’.
Црногорци — све орловн,
Равним пољем попадаше,
А са тугом својом тешком
На врх града Кнез изјаше.
На врх града Нпкшићкога,
Ту је стао Кнез Никола,
Очи су му пуне суза,
А препуно срце бола.
Тјесно ј’ грло за бол јаки,
Срце пукло нема гласа,
Силна прса преуска су,
Кад се оно усталаса.
Стоји кршно на бедему,
Мислио би ст’јена да је,
Али грудих надимање
Живот силни у њ одаје.
И већ да му прсну груди —
Олакша му уздах тешки,
А с уздахом р’јечи бола
Изговара Кнез витешки:
„Херцеговска земљо мила!
Изгубих те са врх мача.
Узданица бјех ти вазда
А сад — друг ти горког плача!
О Дечани моји свети,
Прађедовска просторијо!
.......................................
.......................................
Боже благи! је л’ гр’јех ово
Поколења нашег бједна?
Ил’ нас срчба твоја стиза
Још с ђедовека гроба ледна?
Ах, да није тол’ких трпња —
Само мога рода мука
Србину је измучила,
Да га штитн твоја рука!
На кршу му мученичком
Мач одбране свеђер сјаше
Пред олтаром храма светог,
Ђе слобода још тињаше.
Вјеран вјери и слободи
Муке страшне трпио је:
Да поврати прађедовско —
Живот, све је дава’ своје.
И сад силу азијатску
О свој крш је тврди скрха;
И већ робљу зрак слободе
Кад с ловћенског сину врха; —
Крвник љутп од Косова.
Кад му свладан ничце паде —
Ти допушти ....................
........................................
........................................
........................................
........................................
........................................
Опрости ми, Воже благи!
Збор је смућеп очајнику.
Ја ти с’ молим: сад помози
Твојем свегом мученику.
Мученику, роду српском
Сад помози, Боже свети!
Враге старе свладао је - —
........................................
.........................................
Да загрлим жељна брата,
Кад сам скупом крвљу земљи
Отворио свуда врата!
И за твоје опроштење
Старих гр’јеха храбро гин’о,
И ордије невјерничке
На жртвеник многе прин’о.
С крвљу својом принио сам
На тисуће невјерннка
Ђедовини Неманића,
Твојнх, Боже, угодника.
И свецима чудотворннм
Ждребаничком н острошком,
Што ми држе срце чисто
Пред вјечнијем твојим оком.
И у земљн Херцеговој
Жртвеник сам нови дига’ —
Враге свлада твојом руком,
Њу отреса старог ига.
О, па да смо и ми бједни
У ђедовски гријех пали —
Многом крвљу п мукама
Гријех смо сваки покајали.
Но опрости п помози —
......................................
......................................
......................................
И орлове моје храбре
Повешћу ти у бој нови,
Име твоје и знак свети,
Ђе још није, да с’ обнови! . . .“
Са молитвом и јадањем
Кнез је срцу олакшао,
И ублажен сад је војску
Око себе погледао.
Дивна војска! умор не зна,
Па весело пољем скаче,
Граје сваки, мислио би
Натјече се ко ће јаче.
Не море их мисли тешке, —
—Кнез нек мисли куд ће шњима!
Погинути, али добит’ —
Ту тек миса’ сваки има.
Ни жалост му не зна срце,
Тек једну му можеш чути:
Један живот, па не може
Више пута погинути!
Ора ј’ рођен да орлује,
И он јунак да се бори,
О боју му миса’ вазда,
Па о боју и сад збори.
Два се орла узнијела
Изнад војске повисоко,
Па знамење то јуначко
Примамило сваком око.
Гледају их Црногорци,
Ђе с’ у коло оба вију,
Ђе се сретну па прометну,
Исто као бој да бију.
И несташни момци одмах
Сваком орлу име дали:
Једном Султан а Кнез другом —
Па их мирно тад гледали.
Док узмаче један ора,
Румији се даде гори,
А други се за њим пушти —
Тад у војсци свуд заори:
„Кнез надјача! Султан бјежи ’
Стан, Султане, Кнез те стиже!...“
По р’јеч сваки и у војсци
Она с’ силна вика диже.
Кнез орлове своје слуша
Гледећ’ оне у даљину,
И радост му на један пут
Срцем прође, оком сину.
И у себи проговара:
То су воље божје знаци —
Над војском ми с’ орли вију
А слуте ми бој јунаци.
И к Румији, мору плавом
Полећеше тице миле,
Од куд су ми у час исти
Моје мислп долетиле.
Хајд’те, збогом, о орлови,
Наћ’ ћемо се опет неђе.
Биће крви, ако Бог да,
И јуначке за вас јеђе . . .
Па у кулу Кнез уљеже.
Три војводе дозвао је,
И шњима је дуго в'јећа,
А о чему — тајна то је.
Кад ишета с војводама,
Ведрога је лица био
У војску је сиша доље,
Сву је редом пролазио.
„Чуј ме војско! — Кнез повика —
Сјутра зором сваки дома.
Богати сте славом бојном,
Ал’ на дому свак сирома.
Без усјева жетве нема,
Пуна кућа срце пуни;
Јунаштвом сте овјенчани,
Сад нека ве рад окруни.
За мало ве вријеме пуштам,
Ал’ и то ће доста бити :
Узрадиће свак понешто,
На дом миле загрлити!
Па када ви глас мој дође —
Свак крај мене брзо да је!
Оградисмо лијепу кућу,
Али јоште — преуска је!"
Нема коментара:
Постави коментар