VI. Хај и Нехај

Војвода Симо Поповић

VI. Хај и Нехај

Смрт се чека и дочека,

А мегдан се граби, стиже;

Ко прегнућа крила има

Славе дјела врх достиже.

Ни Кнез нешће без користи

Да под градом броји дане;

Видио је, да ће Турци

Очајнички да се бране.

У опсади оставља га,

А сам хита с војске мало,

Да Приморјем све прихвати,

Што му под власт још не пало.

Опасност је мучна свака,

Ал’ ненадна увјек гора:

Бар од свуда приступачан,

Најближа му помоћ с мора.

Бродови ће ка ждраљеви

Долећети, под Бар пасти;

Црногорце у час дићи,

Град већ пали опет спасти.

Волуица тврђа морска,

Пристаниште турској сили —

Њој Кнез води Црногорце

Не би ли је освојили.

Са зебњом је на њу поша’ —

Скупо ће га, страх га, стати;

Ал’ је силан мах јуначки,

Кад га воља Божја прати.

Ни кап једна вреле крви

Гола крша не ороси —

С Волујице бјеже Турци,

А ко запро милост проси.

И Кнез весео у град ступа

И прегледа пљен богати:

На бедему топ до топа,

Да их страшно погледати.

Гледе чудо Црногорци,

Што још никад и не чули —

Ни сто друга једног не би

Само смјеста пошенули.

А џебане колико је

У лагуму подземноме!

Све градове до Стамбола

Срушили би, мисле, шњоме.

Радосна је војска цјела;

Кнез им дични понајвише,

Што му храбри соколови

Град без ране задобише.

У њ оставља двјести друга,

Па са војском Спичу хита,

Ђе је тврди Хај и Нехај —

Хајел’ за њег, да га пита.

Уз пут прими кулу Шушањ —

Проласку му војсци смета;

Ту Цанковић Иво Кнеза

Са народом вес’о срета.

„Барјактар сам — јунак збори,

Од крајине ове љуте,

Од братске ни Црне Горе

Силом турском отргнуте,

По судбини рода нашег

Служио сам досад цара;

Бог ми даде срећу бољу,

Мог да служим Господара.

И цару сам вјеран био,

Вјернији ћу тебе Кнеже;

Не вјеруј ми р’јечи самој, —

Дај ми мјесто ђе најтеже.“

На гласу је јунак Иво,

Узданица турска крута,

Са Турцима ратова’ је

С Црном Гором много пута.

Види сада пропаст турску

И побједе српске види;

Јунак био, па јунак се

Приклонити сад не стиди.

Кнез јунаштво умје цјенит’,

У јунаку вјеру има,

Па и Ива милостиво

И радосно к себи прима.

Што за Турство до сад хрва’

Ни мало му не замјера;

Та кол’ко је српске крви

Одродила туђа вјера!

„Ведро небо натушти се,

Дан најљепши ноћ замјени —

Ал’ јунак је увјек јунак,

Па добро си доша мени!

У цара си признат био,

У мене ћеш још и више;

Црна ј’ Гора храм од увјек,

Ђе с’ јунаци узносише.

А ево ти одмах згоде,

Да ти дјело р’јеч свједочи:

На Нехај сам крен’о војску,

Да још данас у њ ускочи.

Пред Нехајем Хај је тврди,

Њега ваља примит прије;

С бојем ћу га узет’ лако,

Ал’ без боја бих радије.

За поштење Црне Горе

С Црном Гором ја бих пао,

Ал’ без преше гр’јех је, кад бих

Једног чојка жртвовао.

Тебе Турци још вјерују,

А с том вјером све ћеш моћи;

За то Иво с ове стопе

На Хај тврди ти ћеш поћи.

И Турцима право реци,

Да ћу брзо с војском стићи;

Да им боље мјесто боја

Б’јели барјак на град дићи.

Што ће њима бој залудни,

Када и Бар мора пасти?

Бојем губе град и себе,

Предајом ће живот спасти.

Хајде живо, барјактаре,

С добрим ми се гласом врати;

А на ово исто мјесто

С војском ћу те причекати.“

И барјактар вес’о пође,

Радује се својој срећи:

У служби је Кнеза свога

Хају црни глас носећи.

И у град га стража пусти,

Свак познаје барјактара;

А забиту када дође

Овако му проговара:

„Зло ти носим, злу се надај,

Не будеш ли мудар сада;

Црногорци под Хај ево,

Пасти мора кад Бар пада.

Мој се барјак вас одврга’

И Кнезу се листом преда;

У села је војска свуда,

Ко би с’ дига’ — она не да.

У мене се већ не надај,

А помоћи друге камо?

Цар далеко а Бог с Кнезом —

У предаји спас ти само.

И ја сам се Кнезу преда’,

Украј њега сад сам био;

А без муке знаш да не бих

Ја хљеб царев похулио.

Кнез за часак устави се,

Чека мене с одговором;

Чини што ћеш — ја ти кажем

Нијеси за бој с Црном Гором!“

„Вјерујем ти“ — бег му збори

„Боље није да се борим;

Ал’ причекај један часак,

Да се с војском договорим.

Главар сам јој, ал’ заклетва

Све нас једна цару веже.

Шћене л’ она — ја сам готов,

Да без боја Кнез уљеже.“

И тек Иво једну каву

Уз дуг чибук што посрка’ —

Бег се врати сјетна лица

Грискајући мрка брка.

„Казах војсци, барјактаре!

Она ти се повјерива;

Предаћемо град без боја,

А јест мука на нас жива.

Нама ред је погинути,

А не дати града лако;

Предамо л’ га — издајицом

Назваће не свуда свако.

Ка’ ми неће сваки знати,

Да ни боја с Кнезом није;

Па спашени данас сјутра,

Свршићемо још срамније.

Јер још Нехај више нас је,

Шњег’ утече л’ ико живи —

Одаће не, паши, вјеруј,

Ми погинут ка’ и криви.

За то када град предајем

И Кнез нек ни образ чува —

Нек застане с војском мало,

Док настане поноћ глува.

А тад с пуцњем жестокијем

Нека пусти момке лаке;

А ми ћемо с’ бранит живо,

Али метат’ у облаке.

Посл’је боја жестокога,

У ком неће крви бити,

Слободно ће Црногорци

Моћи у град ускочити.

Град ће тако њихов бити,

Ја с животом и част спасти;

Знаће Турци: бој сам био,

Па нејачи мора’ пасти!...“

„Кнез ће пристат’! — Иво збори

„Вјеру ћу му и сам дати,

А чету ћу сам предводит’

Па ће боље вјеровати.”

И барјактар задовољан

Сад у војску Кнезу хита;

Исприча му све по реду,

И не чека, да га пита.

И кнезу је мило било,

Ал’ и сумње мало има;

Страх га војску изложити,

Вјере нема у Турцима.

Лукавству је друг и сила,

Ал’ невоља права мати;

Можда мисле: не одбране л’ —

Бар ће скупо град продати!

Помишљајућ злу и добру

Чувао се Кнез преваре:

Није дава’ цјелој војсци,

На Хај тврди да ударе.

А кад тавна ноћ настала,

Примака је граду ближе,

Ал’ ни пошто нико живи

Из засједа да с’ не диже.

А четицу одабра’ је,

Што ће у град уза стубе,

Учећ’ и њих много пута,

Да с’ непажњом не изгубе.

И опрезна чета храбра,

Већ под сами град кад стигла

Уз пуцњаву са свих страна

Војска силни халак дигла.

У час исти одзваше се

И наредни Турци с града;

Загрмјеше топ и пушка

У час глуви ка’ икада.

Зајечаше из дна виси,

А од огња ноћ засину;

Ка’ небеске двери сјајне

Божја рука да одшкрину.

Величанству ил’ стравилу

И Нехај се овом здружи;

Огњевите руке Хају

Сад у помоћ и он пружи.

Види оклен душман гађе,

Па топове на њ обара,

Ал’ му тешко у крш наћи

Убојника вјешта, стара.

Кад виђеше Црногорци,

 Да с Нехаја топ преврже,

А Хај збиља у вис пуца —

Прискочише Хају ближе.

Прислонише уз зид стубе,

Искочише ка’ и тице;

Од свијех је Иво први,

А чета му сустопице.

Да л’ их Турци напустише,

Да на сами бедем пану?

Ил’ ће збиља себе с’ бојећ’

Одржати р’јеч задану?

„Ура!“ с града још одјекну

И прекиде пушка сада —

Бег од Хаја сусрете их,

Предаде им кључе града....

И Кнез диже војску живо

И под Нехај паде шњоме;

И мала је рана нова

Смрт готова рањеноме.

Да Хај паде Нехај знаде,

Што га чека сам већ слути;

Предаће се и он можда,

Не дал’ му се оданути.

Устрављени Турци били,

Сломила их судба Хаја;

Мисле на Хај свак је пао

Без милости, опроштаја

Јунаштво им страх падвлада —

Страху и град мјесто лоше.

„Аман, аман!“ с града вичу,

Тврди Нехај предадоше.

Желио је Кнез предају,

Ал’ је слабу има наду;

А када је град разгледа,

Чудио се томе паду.

Пола војске ту би пало,

Да је бојем узима га;

Од силе је сваке јачи

Бог и срећа ком помага!