V. Опсада

Војвода Симо Поповић

V. Опсада

Док Кнез с војском мору сиде —

Дв’је су војске пред њим дигле;

Хитале су још дан исти,

Под Бар тврди не би л’ стигле.

Једна пољем ходила је,

Друга косом од Румије.

Нико на пут не стаде им —

И ко ј’ хтио смио није.

С једном војском Пламенац је,

Он врхове хвата среда ;

А Ђуровић Машо с другом,

Унук храбри славног ђеда.

Што је села изнад мора,

Без боја му све подлеже.

Устрављени предају се,

А храбрији у град бјеже.

Авај, Боже! да смутљаве

Страховите што се диже!

Лаконоги претјечу се,

Ал’ страх пусти св’јех престиже;

Па на своја брза крила

Глас ужаса свуђ разноси:

Ево Кнеза с војском силном!

Ево сабље, која, коси!

С јунацима жене, ђеца,

И са стоком пастир лаки,

Мал и живот да сачува —

У град тврди бјежи сваки.

А Ибрахим паша храбри, —

Заповједник он је граду,

У чудо се наша веље,

Не зна л’јека своме јаду.

Хоће л’ у град, да с’ затвара?

Што ће граду, што л’ себ’ самом?

Кад у граду једва има

Дв’је тисуће са низамом?

Пр’је три дана послао је

Пет хиљада равној Зети;

Заповјед му од мушира,

Да сва војска тамо лети.

Свак је знава: Кнез са војском

Подгорицу да обл’јеће;

А к приморју — мислили су,

И да може, сада неће.

Ал’ јунак се брзо смисли,

Зна дужности царског сина:

Град одбранит’ ил’ умр’јети

Посред градских развалина!

И на ноге лаке скочи,

Па разреди војску малу,

А пламеним р’јечма у њој

Диже снагу малаксалу.

Жене, ђецу, све немоћне,

Што за дугу муку није,

Из града је гонит’ стао,

Да не слабе јуначније.

Ал’ од свога свом се неће,

Стаде вриска ђеце, жена;

Не оставља град ни једна,

Пр’је ће остат прегажена.

„Каурине! — жене вичу —

Што не гониш каурима?

Ђе ни чека смрт јинаке,

Ту и за нас смрти има!“

На јуначку ову вику

Не мога’ им паша ништа,

Па у градским лагумима

Да им бједна заклоништа.

У толико поклич брзи

Свуђ се чуо до Бојане:

„Ко је Турчин под оружјем

Да за вјеру не остане!“

И пр’је војске црногорске

Пристигоше Турци браћа;

Град обранит’ свак је прега’

Ил’ жив дома да с’ не враћа.

Од Оциња поноснога

Мехмед бег је јунак стига’;

Триста друга биранијех

Са собом је у час дига’.

Мехмед бег је јунак живи,

Херцеговац од старине;

Зна од крста одпа’ да је,

Ал’ најслађе за дин гине.

Од скадарске војске јаке,

У Крајини што је било,

С Бушатлијом Шабан бегом

Пет стотина долетило.

Шабан бег је јунак пусти

Од кољена Иван бега;

Благородно зна пор’јекло,

Ал’ дин сад му прије свега.

А Баране у град скупи

Сам Селим бег, змија стара;

Султана је он признава,

Ал’ Бар њега господара.

Селим бег је од племића

Негда српских у Бар први,

Ал’ дин и ту покидао

Свете везе српске крви.

Пуни мржње на крст часни,

Тврди вјером, вјерни цару —

Три су бега су три војске

У час добри стигли Бару.

Јер тек што се за војскама

Затворише врата граду —

Црногорци пристигоше

Тврдом граду на опсаду.

Часак да су прије стигли, —

Као жеље да би моћи! —

Град би нашли готов паду

Без надања и помоћи.

Но брзином што не могли,

Јунаштвом ће они стићи:

Чула ј’ војска од свог Кнеза,

Ђе им ваља крсташ дићи.

У то и Кнез с мора стиже,

Око града све разгледи,

Па топове и војнике

Понамјешта и разреди.

И Врбици Машу даде

Под заповјед војску ову,

Ка’ под Никшић, на Бар сада

Да обиде срећу нову.

А осталу војску посла

С Ђуровићем и Пламенцем;

Опет једног равним пољем,

А другога горским в’јенцем.

Све пред собом да заузму

С Блата к мору до Бојане,

И да срету сваку војску,

Крену л’ Турци Бар да бране.

Па Кнез с једне сад главице

Гледа Бар и околину;

Узбуђење овлада га,

И око му њим засијну.

Није чудо што јунаку

Чуство силно срце стеже:

Час је ово величанствен,

С вјековима што га веже.

Јасно око душе живе

Сву му прошлост предочава:

Гледа Бар у српској слави,

Њу ђе опет помрачава.

Неманиће Господаре

У свом граду гледа сада,

И улазак светог Саве,

И ђе народ пред њим пада.

Па ка’ сад то све да с’ збива

И у сусрет сам да лети,

И не знајућ’ тихо збори :

„Благослови Сава свети!“

На маслина шуму густу

Сад му поглед опет сврну;

Ведро чело смрачи му се,

Кад угледа слику црну.

Деспот Ђурђа старог гледа,

Тешким јадом обрвана,

Проз маслине ђе кријућ’ се

Бјежи тужан од Барана.

Митом у њих тражио га

Султан Мурат, зет немио;

Већ Србију ц’јелу уз’о —

Још је главу старца хтио.

Преко мора у Дубровник

Бјегством само спасао се,

А остави Баранима

Жиг издајства, да га носе.

Сва несрећа српског рода

И Деспота боли цјели

Т’јем сјећањем сад су Кнеза

Муком силном обузели.

„Зла удеса рода мога!

Варварска га рука сломи,

И издајства сјеме црно

На огњишту свом удоми.

Смедеревски пр’јесто паде,

Сва Србија у иг стење;

По Једрени и Азији

Робље јој је за бесцјење.

Још Бар стоји; турска нога

Праг му српски не оскврни.

Грознију му напи чашу —

Нај’пре образ да оцрни.

Деспот бјежи с јадом својим,

У Бар шњим се сам затвара;

Султан златом тражи Ђурђа —

Бар издаје Господара.

Дугог ропства ноћ најцрња

Српски народ цјели уви;

У њу паде и Бар брзо К

а пред зиму листак суви.

И сад сретњи кад час дође,

Својем роду да се враћа —

Ко га брани? Вај, несреће!

Крви моје иста браћа.

Црнојевић, име славно,

Протури се Бушатлијом,

Неманића племство старо

Свога рода љутом змијом.

И они ми преграбише

Данас врата граду Бару.

Вјеру, име цар им уз’о —

И сад истом служе цару!... “

Кнез у тешке мисли паде,

Душу му је бол савлада’;

Ал’ бол силни ко би подн’о,

Да у муци није нада!

И њем’ пламом поуздања

Живо срце брзо плану,

Кад угледа, ђе је данас

Свео војску поуздану.

Миса’ сјајна, којом диже

Црну Гору српском мору —

Распучи му ноћ вјекова

Нове доби вицјећ’ зору.

„Згрјешио си, Баре, много,

Ал’ ћеш гр’јехе своје платит’ —

Огњем ћу те прекалити,

Српству српског опет вратит’!“

Тако рече и лист узе

Па Ибрахим паши пише:

„Држ’ се пашо, што мож’ боље,

Часније ти што ћеш више.

На предају не зовем те,

Ни бегове с тобом што су;

Тебе вјерност цару држи,

Њих што неће узнат’ ко су.

Вјерности је судба гинут’,

И ђе смрћу спаса није;

А бегове превјернике

Дозивати — залуд ми је.

Држите се, град не дајте,

Цару мање биће жао,

Кад дочује, град да паде,

Ал’ јуначки да је пао.

А пашће ви, сами знате,

Зидине су помоћ мала —

Да с’ Румији поткопамо,

Мал’ да она не би пала.

Сјутра зором бој почиње,

Једва ћете ј’ назр’јет моћи.

Дим топовски покриће ве,

Ка’ мрак густи у сред ноћи.

Биће мука у град силна,

Кад лом стане бјелих кула.

Просте ране и смрт проста

При вапају ђеце, була.

Погибије биће веље,

Осудисте с’ на њу сами;

И ваша ми пропаст тешка,

И невине крви жа’ ми.

У џамије и у цркве

Склоните их за то свијех;

Пад ваш, Турци, жељет морам,

Ал’ су мање зла нек ви је.

Богомоље светиње су,

Чуваћу их што узмогу;

А склоњена нејач у њих

Ту ће бити ближе Богу.“

И умирен Кнез сад бјеше,

Својем срцу олакша’ је,

Па да у град књигу носи

Војнику је једном даје.

И бијели барјак носећ’,

Да га с града ко не гађе,

У час један лаки војник

На капију с’ градску нађе.

„Отворите! — војник виче. —

Кнежевоме посланику!“

Глас се зачу: „Не, никоме —

Једном само побједнику!“

У час исти танки коноп

Паде доље са бедема.

 „На, привежи писмо твоје —

Другог пута у град нема.“

Привеза им војник писмо,

Па врћућ’ се собом збори:

„Казаше ни пут једини —

Ми од писма нијесмо гори!

Куд је оно могло проћи —

И ми ћемо с’ знат успети.

Врлети су поље нама,

Стић’ можемо што не лети...“

А кад паша писмо прими

И кнежеву р’јеч проучи,

Мислио је: дал’ Турцима

Да је каже, ил’ да мучи.

Знавао је: људи прости

Узећеје с криве стране;

Чудиће се: зашто Кнез њих

Нука, да град храбро бране.

Ал’ још тако док размишља’,

Већ бегови завикаше:

„Кажуј, пашо, што Кнез пише? —

Писмо ј’ твоје ка’ и наше.“

„Нема ништа, — паша збори —

Адет то је, да се пише;

Сјутра, вели, бој почиње,

Друго нема ништа више.“

Бегови се погледаше —

Повише би шћели знати.

„Били хтио, пашо царев,

Цјело писмо прочитати.

Немој од нас ништа тајит’, —

Шабан бег му тако збори.—

И ако си већил царски,

Јунаци му нијесмо гори.

Да нас није, ти што б’ цару?

Што би град му, да нас није?

Диреци му царства ми смо,

Не никада Османлије.

Ми смо у град долећели,

Да га цару одржимо;

Ми домове остависмо,

Овђе да се саранимо.

Ти адете твоје пази,

Наш је адет само један:

Ко погине смрт му проста,

Ко остане његов мегдан!

За то чуј ме, што ћу рећи,

А за свијех зборим ово:

Град у наше руке сад је,

А у здравље Султаново.

Животи му наши ево,

Ал’ твој знади наш је само —

Учиниш ли ишта без нас,

А ми, пашо, то сазнамо.“

Смућен паша зачуди се

Изненадном ’ваком збору;

Ал’ прогута ову грку,

Бојећи се чут још’ гору.

Није њему ово прва,

Арнауте он је знава, —

Именом се царским диче,

Ал’ су сами себи глава.

„Добро људи, — насмија се. —

„Тајне није нит’ је скрита!“

Па лист даје терџоману,

Да га гласно св’јем’ прочита.

Кад бегови писмо чули,

Згледаше се зачуђено,

Као да би хтјели рећи:

Знамо што је ту скривено!

Простота је грм лукавству,

Њој је она штит најјачи;

Сваком мисли њом доскочит’,

Најзад сама пљен је свачи.

И Кнежеву миса благу,

Да се ратна зла ублаже,

Не примају свјетлу, ка’ је,

Но зли и ту зло тек траже.

Па Шабан бег опет збори:

„Знамо Кнеза, куда гађе!

Ал’ и зубу најјачему

Коштуњац се тврђи нађе.

Јуначи нас, ал’ т’јем збори:

Све јунаштво залуд ви је;

Нас старине сјећа наше,

Да не тијем задобије.

Теби вјерност цару хвали,

Ал’ невјерство очекива;

Пропаст св’јема нама жели,

А муке ни оплакива.

У џамије и у цркве —

Чува’ б’ нејач ту од топа,

А миса’ му: да их сјутра

Једним топом ту закопа.

За то нејач не склањајмо

Ни у цркве, ни џамије.

Нека стоји, ђе ко може,

Без кисмета смрти није.

А сад, пашо, сви на поса’,

Нек не спремне нађе зора.

Можемо се ласно држат’

Док ни помоћ стигне с мора.“

Мудар паша све прихваћа,

Зна, низама мало има.

Град и себе да би спаса —

Власт подјели с беговима.

И вјеру им зада тврду:

О предаји мислит’ неће.

Шњима стајат’, пасти шњима,

Без њих ништа, шњима све ће.

Тиштала га смјелост њина,

Сумњичење болило га,

Ал’ с раздора град да падне —

Није јунак пустит мога’.

И бегови задовољни

Скоче живо с пашом сада,

И сву војску распореде

На бедеме тврда града.

Према војсци црногорској

Свуђ топове наперили;

Тврдећи се пјевали су,

У пјевање страх су крили.

Из града се хука диже,

Ка’ зук роја узмућена,

Зат’јем јаче, ка’ јек с мора,

Кад га оспе гњева пјена!

Збор јунака и плач ђеце

С треском крша и алата,

Стоке рика, женах вика,

Усмућено с’ коло хвата.

Глас ничесов не раздваја с’,

У брујање с’ једно слило;

Да јек није мучеништва,

Дивно л’ би га слушат’ било.

Сву ноћ дугу јека ова

Орила се без престана,

А кад први зрак од зоре —

Топ загрми са св’јех страна.

И све с’ стиша на један пут,

Р’јеч у грлу сваком заста;

Ал’ за један часак само —

Па страшнија хука наста.

Зафриштали убојници,

Жене с ђецом закукале,

А топовске бомбе страшне

Летећ’ — свуда ломе, пале.

И већ куле с’ многе руше,

Пламенови уз њих лижу,

На пламеним крил’ма душе

Жртава’ се првих дижу.

Десет дана, десет ноћи —

Непрестано бој се бије;

Утврђене обје војске,

Па је мало погибије.

Ал’ Бар дични већ у пола

У црне је развалине;

По кућама и сокаци

Несклоњена нејач гине.

Само цркве и џамије

Још су ц’јеле од топова;

И сад Турци увидјеше,

Да им хилу Кнез не кова.

Охолост је без очију,

Своје маште само види;

У несрећи кад прогледа,

Тешко с’ каје или стиди.

Кајање је и њих стигло,

Стид их р’јечи, стид их паше,

Па сад брзо нејач многу,

Кнез ђе река’ посклањаше.

И не гледећ сад бар своје,

Ђе на очи бједно гину —

Смућено им чело живље

Поуздањем новим сијну.

„Нек падају ове куле, —

Овако се сами тјеше —

Из развала град ће опет

Нићи љепши него бјеше.

Друго што ће Црногорци?

Нек грмљавом својом пр’јете;

Бедем сломит’ никад неће,

Тице н’јесу да прелете.

Док је љуте Арбаније

И у Стамбол нашег цара —

Ругамо се свакој сили,

Не пуштамо града Бара.“