V
Мати
Црни глас је испод Дуге
Град никшићки узрујао:
Да су куле заузете,
А у ропство Турчин пао.
Под оружјем што ј’ Турака,
Све освоји тешка брига;
Но невоља клонут’ неда,
Па се сваки од њих дига’.
И џамији збуњен хита;
Договор ће ту да држе;
Црногорци иду брзо,
Ваља на пут стат’ им брже.
Скупили се Турци млоги
Пред џамијом, њима светом;
А у исти час из града
Једна сјенка прну летом.
Бјеше танка, вита, лака
И у бјело обучена,
Тек ка’ сјена земљу тиче -
Дух је прије него жена.
Је л’ анђео мира оно,
Што оставља Никшић сада?
Ил’ је демон, сам зло снујућ’
Злу још више што се нада?
Је л’ дух слоге сјенка она,
Што напушта сад грађане?
Или славна прошлост града
Бјежи слутећ’ црне дане?
Је л’ јунаштва старог сјена,
Којој Никшић већ не прија?
Ил’ Никшића слику бједну
Млогих гр’јеха судба вија?
Одметник је можда црни,
О издајству који снује?
Ил’ ухода, која хита
Душманима, да што чује?
Иде сјенка, иде брзо
Црногорском право стану,
Као у крв са вечерњим
Руменилом обасјану.
Иде сјенка без обзира,
Док на мртву стражу стиже.
Стражар викну:”Стани! Ко си?”
Сјенка плахо главу диже.
Па стражара гледа, гледа,
И проз вео с’јева оком,
Па крај страже, ка’ сјен права,
Мину напрјед једним скоком.
А зачуђен стражар оста
И за сјенком тек је гледа’;
Нит’ је вика, нит’ је пуца’,
А сјен никад из догледа.
На чудо се био наша’,
Што да мисли, није знао;
Да случајно поноћ бјеше,
Би се јунак задрхтао.
‘Вако виђе, жена да је,
Но погледа страшна, чудна;
Ал’ се брзо разабрао:
“Биће глуха, ил’ сулудна!
Па и да је најмудрија
И најљепша од свих була -
Ш њом да сам се похрвао,
Брзо би ми с’ слава чула!
Сва би војска ругала се
Мртве страже страшном боју,
Већ с образом грдним ђе би
Шта’ међ браћу икад своју!
Нека иде, кад је прошла,
Јунак с женом небије се;
А зло, што нам она може,
Мрак ће на зуб да понесе.
Је ли була збија л’јепа –
Све зло од ње може бити:
Што би којег момка млада
Могла ласно помамити.
Ал’ ја овдје н’јесам, да их
Од урочних чувам очи‘;
А јунака видјели би,
Турчин одкуд да искочи!”
Овако се стражар правда,
Као да га већем криве,
Јер зна, да је речено му,
Да не пушта душе живе.
И у срцу своме смирен,
Узе пушку о рамену,
Упре очи пут Никшића,
Заборави сасвим жену.
А сјенка је даље ишла,
Док на другу стражу стиже.
Стражар викну: „Стани! Ко си?”
Сјенка плахо главу диже.
Па је гласом узвикнула,
Што подиже мрав у кости,
Тврдом оку сузу мами,
И траг пршти суровости.
„Питаш, ко сам? Љубав ја сам
Најсветија, љубав права,
С’ првим чедом што с’ зачеди,
А са гробом тек свршава.
Ти и сваки жив на свјету
Име моје спомен’о си
Са невином слашћу, док још
Ни сам н’јеси знао ко си.
Радост, брига, сласт и отров –
То су часи мојих дана
Од среће сам срећа виша,
Сад несрећа самохрана.
Ко сам? је ли? Обрни се –
Гле вјешала она тамо!
Мртво т’јело шњих чујес ли,
Ђе ме зове: “амо ….амо!”…
Да сам камен, препукла бих,
И ти мораш заплакати –
Чуј! – с вјешала син ми виче:
“Загрли ме – мати ….мати! …”
“О, ево ме сине мили!
Пуштајте ме к њему људи!
Њега ледног оживјеће
Материнске топле груди! …”
Згледаше се сви стражари,
Као да би хтјели рећи:
Нађи сина, ал’ ћес мучно
Помућену памет стећи.
Па узеше тјешити је,
Сиротице жа’ им било:
„Умири се добра жено,
Срце те је преварило!
Сломила те туга веља,
Страх ти пусте маште даје.
Љубав с јадом замућена
До зла никог не познаје.
Бићеш сина изгубила
Прошле ноћи на кулама,
Кад га тамо нашла н’јеси,
Сад га тражиш међу нама.
Па у страху изл’јећу ти
Привиђења свакојака;
Љубав мајке најврућа је,
Жалост јој је исто јака.
Но вјеруј нам, тако т’ вјере –
Што б’ варали ми сироту!
Ако ти је син у ропству,
Не бој му се ништ’ животу.
Ко до нашег кнеза дође,
Може капу да накриви;
Од човјека ј’ бољи човјек,
Ал’ од њега нико живи.
Он ка’ госта држи роба,
Исто као свог војника;
На свијету не ћеш наћи
Бољег богу угодника.
Да он знаде јаде твоје,
Брзо л’ би ти посла’ сина,
Сласт највиша била би му
Твоја радост материна!”
И кроз танки вео, што јој
Покриваше бл’једо лице,
Сад засину були суза
У дугачке трепа вице.
Али ко би познат’ могą’
Је л’ радости суза била?
Ил’ од срца препуклог се
Очајничка одронила!
Јер стајаше була н’јемо,
Укочена као ст’јена,
Тек се вео на њој њихне,
Ка’ над валом лака пјена.
Та она је сва вал била,
Вал страховит’ срца бона,
Што би силно усколеба’
Да је море васиона.
Стајала је була н’јемо,
Дихајући из дубине,
А стражару сад кроз главу
Чудновата миса’ сијне:
„Још ми нико св’јест незбрка
А данас ће ова була:
Каже с’ мати, а згодна је
Као стручак од зумбула.
Живот јој је младост сама,
Пун једрине, пун љепоте! …
Було, було! … сина немаш,
Но син туђи грлио те! …
Тражи сина у војнике,
А река’ бих дјевојка је - -”
Мисли стражар, па се опет
Од те мисли и покаје.
„Али одкуд она туга,
Бол, ког знаде само мати?
За драгим се тужит’ може,
Не онако заплакати! ….
„О чу ли ме Црногорче!
- Сад на једном викне була;
О доброти кнеза вашег
Одавно сам и ја чула.
Поведи ме њему брзо,
Пред ногама да му панем,
Могą сина да измолим,
Или онђе да изданем!”
Није има’ куд ни камо,
Повјерова њену тугу,
Да је к војсци кнезу води
Предаде је једном другу.
А кад војник с булом дође
До шатора кнежевога,
Цикну була, глас молећи
Да јој с’ чуо и до бога:
“Аман кнеже, Господару!
Живота ти твога сина!
Помози ми, помогла ти
Слатка мука материна!”
Из шатора кнез искочи,
Као да га стрјела таче;
Он је срца милостива,
Ражали му с’ кад ко плаче.
Пред шатором виђе булу
Умотану сву у б’јело,
К земљи очи оборене,
А дрхтећу у све тјело.
„Која ти је зла невоља?”
-Кнез је тихо тјешит узе;
“Реци мени радо ћу ти
Осушити горке сузе!”
А була се као из сна
Испред кнеза баци т’јелом.
Дохвати му скут уснама,
Црну земљу б’јелим челом.
Уморена бјеше була
Од Никшића дугим путом,
Сломивено јадом срце,
Глас угушен бољом љутом.
Па завика изнемогло:
“О помози Господару!
Поврни ми живот мили,
Молим ти се као цару!
Ах, јединца имала сам,
Зв’језда ми је јасна био;
Ка’ на небу зв’језда мала,
Ноћас ми се изгубио.
Јуче пође с грађанима,
Да уз’о час бране куле;
Што цар силни мора’ пуштит’,
Њима с’ нешће да кабуле!
Што ћеш, кнеже, злој памети!
И добра се у злу смете;
Ал’ Омеру мом опрости,
Омер ми је лудо д’јете.
Црног оца и непамти!
Погин’о му тек ме дов’о;
У чету га Црногорци
Посјекоше на Луково.
А Омер је на св’јет доша’
Тек по смрти мог Алила.
Већ се никад неудават’,
На гроб сам се завјерила.
Премио ми Алил бјеше,
Ту је диван јунак био;
Већ ка’ ни он, а не бољи,
Није с’ Турчин находио.
Посл’је таквог за горега
Ђе би с’ јадна и удала;
А Омера, мог јединца,
Милост ми је божја дала.
Кад с Омером остах сама,
Петнајст ми је љета било,
А тринајст се по бајраму
Сад од онда испунило.
Ох времена зла и тешка!
Колико ме јада уби!
То поднио не би нико,
Осим мајке, која љуби.
И дан и ноћ лебдила сам
Над Омером мојим сином,
Снио, бдио, - кр’јепила га
Својом душом и очином.
Позли ли му мало штогођ,
Ја сам жива умирала;
А весео заигра л’ се –
Не бих за св’јет срећу дала.
Сузама сам купала га,
А сушила пољупцима,
Повијала загрљајем,
А шикала на грудима.
О, Омере д’јете моје,
Што уцв’јели твоју нану!
Што остави тужну мајку
Ископану, саморану!
Опрости ми, Кнеже св’јетли,
Заглуших те јадом мојим;
Ал’ срцу ћу олакшати,
Кад ти јаде све избројим.
Кад је Омер порастао,
Так, оружје омили му.
Шњим је вр’јеме проводио,
Не у игри и у диму.
Леденице узме танке,
Па за пасић свој затакне;
Још му руке слабе бјеху,
Немогаше да омакне.
Једног дана зачуди ме:
-Тужној мене кад се сјетим!
“С пушкама ћу овим, нано,
Мога баба да осветим!”
На срце га стискох своје
С тијех р’јечи, од милине,
Ал’ га опет и стишавах”
“Док настанеш мили сине!”
Мислила сам: д’јете живо,
С тим мислима загријано,
Може ласно стркнут ђегођ
И погинут мајци рано.
Ја га чувах као очи,
И учувах све до јуче;
Сад ми златно тиче прну,
А за њим ми срце пуче.
Код кула сам јуче била
И видјела ново гробље;
А сад дођох трагом, куд је
Проведено турско робље.
Тражим сина, живот тражим,
Живота ми без њег’ није!
Ох, ако је – тешко мене!
Има л’ мајке несретније?
О смилуј се, Господару!
Ако ми је у животу –
Даруј ми га! Овесели
Мене јадну и сироту!”
Стаде була и поглед јој
На кнежевом лицу стаде;
Чекала је р’јеч одсудну
С пуно страха, с нешто наде.
А у срцу кнежевоме
Р’јеч буле се свака ори;
Озалошћен стаде мало,
П’ онда благо одговори:
“Бог са св’јема господари,
Мртви н’јесу у власт моју;
Ако није погинуо –
Испунићу жељу твоју!”
И за робље одмах посла,
Да што брже пред њим стане.
„- О, да ли ће и он доћи!”
Тужна була сад уздане.
И мало је
потрајало,
А пред кнеза робље стâса.
„- Ох, Омере, сунце моје!”
Врисну мајка из свег гласа.
У трен први уочи га
И полети њему живо;
Грлила је мајка сина,
А мајку је син цјелив, о.
Шта је Тара хучна, б’јесна!
Камен, дрво она ваља;
Силнији је тренут, који
Сухо око не оставља.
Тара ваља камен, дрво,
А тренутци ‘ваки носе
На хиљаде срца, вичних
Страшној смрти да пркосе.
Што је било око кнеза
И около робља људи –
Засв’јетлише сваком очи,
Узиграше сваком груди.
Тад весело кнез повика:
„Чуј, Туркињо, добра мати!
Поклањам ти сина мила
И још ћу те даровати:
Сви грађани, са Омером
Заробљени што су били,
Нек’ заједно с вама иду;
И они су мајци мили.
Мајку, сестру, ил’ рођаке,
Неког дома сваки има:
Љубав мајке – твоја љубав,
Нек’ је сјајни спомен свима!”
И пред кнезом паде була
Од весеља једва жива;
Р’јеч немога да изусти,
Само што му скут цјелива.
Сузним оком прерадосним
Гледа кнеза, и пут неба; -
Све је рекла тим поглąдом,
Од ког боља р’јеч не треба.
А кнез опет проговори:
„Већ је вр’јеме, да иде!
Хајде с богом, добра було,
Па причувај ово д’јете.
Преживо је, не пазиш ли,
Смрт ће ти га уграбити,
Јер Никшићки град ће брзо
На велике муке бити.
Хајд’те и ви Турци дома,
Хајд’те с богом, о грађани!
На Никшић ме ето сјутра –
Ко је момак, нек’ се брани!”
