III Куле

III

Куле

Дивно ли је у ноћ тиху

Виђет’ небо са зв’јездама;

Још дивније поље с војском

Са огњева хиљадама!

Поље ти се море чини,

У њем’ небо кад с’ огледа,

Кад га оспе звјезда неброј

И мјесеца свјетлост бл’једа.

Ал’ је небо тихо, мирно,

А пољана ова жива:

Као море, кад се дигне

Вал са валом да цјелива.

Узиграла војска силна,

Устресло се равно поље;

Плам весели на све стране,

И веселе свак’ је воље.

Тамо с’ спрема крај огњева

Сиромашка вечерица;

Амо òро соколасти

Скачу момци ведра лица.

Ено с’ тамо шала збија,

Смјех грохотни гором јечи;

А у шали ил’ у збиљи

Тек јуначке с’ чују рјечи.

Ко ће од ког бољи бити,

Ко ће у град скочит’ прије,

Ко уграбит’ булу љепшу,

Анђелијом крстити је.

Веселе се данас момци,

А сутра ће у бој љути;

Веселе се, ка’ да не ће

Нико од њих погинути.

Једна миса’ сваког  згр’јева,

Те с’ ни смрти он не страви:

Живот мртви забораву,

Смрт  јуначка води слави!

Што ће човјек жив а незнан,

Ка’ ни рађа да се није; -

И ко смрћу спомен диже,

Од стољетца сретнији је.

Ништа плахо, као живот,

Нит’ ко вара као срећа;

Што те више она сити,

Жеђ ти за њом све то већа.

Људској  жељи краја нема,

Стигни једну, другој тежи, -

Благо оном њему сретном,

Ко с поштењем у гроб лежи!

За част, славу, што се боре,

Благо тијем јунацима!

До гроба је њина пјесма,

А по гробу пјесма њима!

О пјевајте, соколови,

О играјте момци лаки!

Од свакога сретнији сте,

Бесмртник је од вас сваки!

И пјевају соколови,

И играју момци бјесно.

Глас им громко одјекује,

Никшићко им поље т’јесно!

Али у сред ове треске,

У сред војске разигране,

Погледајте шатор они,

Око њега густе гране.

Кнез Никола ту је сио,

Око њега сви главари:

Војсковође храбре, славне,

Савјетници мудри, стари.

Док се војска игром лаком

И јуначком пјесмом слади,

Кнез је дотле с војводама

Закључио, што да ради.

Па свијема проговара

А око му радост каже:

“Што се ноћас вршит’ мора,

За сутра се не одлаже.

Ти војвода Вукотићу,

Хајд’ у горње одмах поље:

Вир, Растовац и Видрован,

Што пр’је узмеш тијем боље.

Тврђаве су оно јаке,

Град у свези с Дугом држе;

С тога Петре, мој војвода,

Заузми их, што мож’ брже.

Пребешки је врх преважан,

Заузму л’ га Турци - мука!

Осванемо л’ ми на њему -

Над градом је наша рука,

С тога хајде ти Врбицо,

Мој војводо поуздани,

На Требешку главицу ми

С топовима већ освани.

Тад главице студеначке

Поп Илија заузеће;

Пламенац  је пламен живи,

Одоцнит’ се ни час неће.

Град никшићки с тијем ћемо

Са свих страна опколити;

Бранио се или преда’,

Ако бог да, наш ће бити!

Још ви једно само кажем,

Чувајте ми војску моју,

Један војник да без преше

Не погине ни у боју.

Што би мени Стамбол ц’јели,

Да изгине војска моја;

Уз побједу радост хоћу,

Не с кукањем славопоја.

Паз’те за то! Пред сунчаним

Вазда ј’ зраком мрак одб’јега’.

Ред блажени увјек влада,

Ђе бди око старијега!”

И војводе дигоше се,

Приступише кнезу руци,

А у војсци грају живу

Прекидоше труба’ звуци.

Из шатора кнез изиде,

Пред скупљену војску стаде;

Одвојио, што ће остат’,

Војводама друго даде.

Па свијема проговара:

“Здраво они што остану,

Здраво они, који пођу,

Слава оним, који пану!”

“Да живи Кнез!”- из свих грла

Заори се усклик вес’о.

Старац Будош и роб Никшић

Од усклика тог се стрес’о.

И војска се раздвојила,

И весело једна оде;

И војводе весело је

На весеље славно воде.

А ноћ тавна прихвати је,

Од злих очи’ да је скрије;

Кад је сјутра зора виђе,

И Турци су видјели је.

Једну војску на Требјеси,

А у куле друга бјеше -

Црногорци  соколови

Све их у час заузеше!