XII
Кнежев улазак
Смућени су Турци сада,
Бол им тешки срце пара;
Боје с’ дину и животу,
Жале Турство и свог цара.
Најјачем је срцу тешко,
Кад у њега бол уљеже;
У град виђет душманина
Грађанима још је теже.
Светиња је бол јуначка,
Њу позл’једит’ гријота је;
Ко зло добрим свакад врће
Никада се тај не каје.
Јунаштвом се град добива
Царевина покорава;
Ал’ шњим кад је благородство,
Јунаштву је виша слава.
За то чујте: Један војник
Да се граду не нанесе,
Док из њега низам дигне,
Турци мало разведре се.
И са срећом побједници,
Када у град уљежете,
Ни поглąдом нека нико
Не увр’једи жену, д’јете.
Ђе гођ стали, стопа свака
Добротом вам нек мирише;
Добили смо град јунаштвом,
Овим ћемо још и више.
Мјесто срџбе нек Турцима
Од нас сијне живот нови,
И народи хвалиће нас
Бог ће да нас благослови!”
Искупљеној војсци цјелој
Кнез усхићен тако збори,
А “живио” - из свих грла
Радосно се свуда ори.
Добрим срцем Црногорац
Слуша златне рјечи кнеза:
Гњев на Турке дубоко је,
Још је дубље њих уреза’.
И пред градом у реду је
Стала војска храбра, чила,
А турска је невесело
Сад из града излазила.
И грађана гомила је
За низамским ишла трагом;
Дигли Турци с малом цјелим,
С женом, с дјецом и пртљагом.
Тужни Турци, буле тужне,
А ђецу им стала вриска;
И Турчин би плака’ млоги,
Ал’ је мушко срце стиска’.
Па још брже напр’јед пође,
Страх га да се не осврне,
Јер да не ће град већ гледат’-
Од те мисли вас протрне.
Кнез Никола гледаше их,
Па ка’ да се нечег сјети,
Укочен му поглąд стаде,
А далеко ум полети.
О чему се замислио? –
Куд му лете мисли лаке? –
Да л‘ у нове дане среће,
Ил’ прошлости у облаке?
Сјетио се црног пада
Српске славе и слободе,
И гледа’ је ђе у ропство
Дичну Српчад Турци воде.
Задужбине и градове
Гледао је, ђе се руше,
И пред њима борце славне
Ђе на муке дају душе.
Гледао је народ српски,
Ђе с крвавог свога прага
С животом се голим ломи
Од немила до недрага!
Па ка’ нешто да му шапну:
Гледај кнеже, побједниче! –
Што зла Турци тад сијали,
Сад им ево с клетвом ниче!
И гледећи Турке, кнезу
Од свег срца дође жао,
Па да нејду у свјет туђи,
Силом их је устављао.
„Хвала, кнеже, на милости,
Твоје добро памтићемо!
У Босну нам мило поћи –
Допусти нам да идемо!”
А сад старца једно ево,
Ђе полако све набада;
На прса му глава пала,
А низ прса сједа брада.
О рамену пушку носи,
Што је тешка, он не мари;
Још по оку и по срцу
Познаје се јунак стари.
Задржава кнез и њега:
„Устави се ти бар ђедо!”
На те р’јечи јадном старцу
Зажари се лице бл’једо.
„Да с’ уставим, говориш ми? –
Устава ми нема кнеже!
И ако ме живот цјели
С овим милим пољем веже.
Не могу се уставити,
Не, не могу да б’ и хтио;
Мој је живот ка’ сан мин’о,
А љепши је од сна био.
Царова’ сам ка’ цар прави;
Изобиљно свега им’о;
Сија’ н’јесам а жњео сам;
Ко не дава том отима.
Смућени су Турци сада,
Бол им тешки срце пара;
Боје с’ дину и животу,
Жале Турство и свог цара.
Најјачем је срцу тешко,
Кад у њега бол уљеже;
У град виђет душманина
Грађанима још је теже.
Светиња је бол јуначка,
Њу позл’једит’ гријота је;
Ко зло добрим свакад врће
Никада се тај не каје.
Јунаштвом се град добива
Царевина покорава;
Ал’ шњим кад је благородство,
Јунаштву је виша слава.
За то чујте: Један војник
Да се граду не нанесе,
Док из њега низам дигне,
Турци мало разведре се.
И са срећом побједници,
Када у град уљежете,
Ни поглąдом нека нико
Не увр’једи жену, д’јете.
Ђе гођ стали, стопа свака
Добротом вам нек мирише;
Добили смо град јунаштвом,
Овим ћемо још и више.
Мјесто срџбе нек Турцима
Од нас сијне живот нови,
И народи хвалиће нас
Бог ће да нас благослови!”
Искупљеној војсци цјелој
Кнез усхићен тако збори,
А “живио” - из свих грла
Радосно се свуда ори.
Добрим срцем Црногорац
Слуша златне рјечи кнеза:
Гњев на Турке дубоко је,
Још је дубље њих уреза’.
И пред градом у реду је
Стала војска храбра, чила,
А турска је невесело
Сад из града излазила.
И грађана гомила је
За низамским ишла трагом;
Дигли Турци с малом цјелим,
С женом, с дјецом и пртљагом.
Тужни Турци, буле тужне,
А ђецу им стала вриска;
И Турчин би плака’ млоги,
Ал’ је мушко срце стиска’.
Па још брже напр’јед пође,
Страх га да се не осврне,
Јер да не ће град већ гледат’-
Од те мисли вас протрне.
Кнез Никола гледаше их,
Па ка’ да се нечег сјети,
Укочен му поглąд стаде,
А далеко ум полети.
О чему се замислио? –
Куд му лете мисли лаке? –
Да л‘ у нове дане среће,
Ил’ прошлости у облаке?
Сјетио се црног пада
Српске славе и слободе,
И гледа’ је ђе у ропство
Дичну Српчад Турци воде.
Задужбине и градове
Гледао је, ђе се руше,
И пред њима борце славне
Ђе на муке дају душе.
Гледао је народ српски,
Ђе с крвавог свога прага
С животом се голим ломи
Од немила до недрага!
Па ка’ нешто да му шапну:
Гледај кнеже, побједниче! –
Што зла Турци тад сијали,
Сад им ево с клетвом ниче!
И гледећи Турке, кнезу
Од свег срца дође жао,
Па да нејду у свјет туђи,
Силом их је устављао.
„Хвала, кнеже, на милости,
Твоје добро памтићемо!
У Босну нам мило поћи –
Допусти нам да идемо!”
А сад старца једно ево,
Ђе полако све набада;
На прса му глава пала,
А низ прса сједа брада.
О рамену пушку носи,
Што је тешка, он не мари;
Још по оку и по срцу
Познаје се јунак стари.
Задржава кнез и њега:
„Устави се ти бар ђедо!”
На те р’јечи јадном старцу
Зажари се лице бл’једо.
„Да с’ уставим, говориш ми? –
Устава ми нема кнеже!
И ако ме живот цјели
С овим милим пољем веже.
Не могу се уставити,
Не, не могу да б’ и хтио;
Мој је живот ка’ сан мин’о,
А љепши је од сна био.
Царова’ сам ка’ цар прави;
Изобиљно свега им’о;
Сија’ н’јесам а жњео сам;
Ко не дава том отима.
………………………………..
………………………………..
У оригиналу, на самом крају, недостају странице 183-186
Нема коментара:
Постави коментар