VIII Соколење

VIII

 Соколење

Изнад греда острошкијех
Први с’ зраци сунца сјају;
Раздваја се ноћ са даном
И бој војске раздвајају.

Топ је давно пуцат’ прест’о,
Још тек пушка цикне која,
Што је пуна преостала,
Ил’ још жедна врућег боја.

Мир је тихи с обје стране,
Нит’ пуцњаве, нити вике;
Сваки своје мртве копа
И подиже рањенике.

Црногорска војска по том
Паде мало да почива,
Но уморну сан је бјежи,
И ко заспи бој му с’ снива.

Преврне се два три пута
На меканој,  росној трави,
Па ка’ сву ноћ да је спава’,
Весело се свак исправи.

И о боју ноћашњему
Збор поведу момци живи;
Свак јунаштво своје хали,
А Турском се исто диви.

Сједи војска и весело
Чека трубе позив нови;
У час сваки, да јурише,
Наредни су соколови.

И у граду никшићкоме,
- У диму је ка’ облаку -
Све ускипти опет живо,
Исто ка’ у мравињаку.

Али нема вике громке,
Нит’ се гласи пушке чули;
Ка’ од слапа далекога
Тек се чуо шум потмули.

Једни шанце дограђују,
Од топова што су пали,
Други куле претуљују,
Које ноћас топ упали.

Носе тајин и џебану
И шанчеве редом пуне;
С војницима надмецу се,
Младе цуре и кадуне.

Јунакиње прегле живо,
На јунаке с’ угледале;
И соколе Турке оне,
А њих Турци опет хвале.

А кад било све у реду
И за нови бој приправно,
Веселошћу Никшић бљесну,
Ка’ у сретно вр’јеме славно.

У свечаном руху свака
Изшетала була млада,
Па шехером поскакује
И ливадом испред града.

И пјевају буле дивно,
Ка’ хурије са небеса;
Шанчеве им и у њима
Турска срца глас потреса.

Као јато голубица
С једног мјеста прну другом,
Сад у коло ухвате се,
Сад у реду иду дугом.

Све шанчеве обиграју
Дивне цуре, вите, лаке,
И изводе пјесме миле
О јунаштву за јунаке.

Па соколе пјесмом Турке
И очима пуним чара;
Глас и поглед њихов слатки
На смрт Турке наговара.

Сад несташном пјесмом гађе
Црногорце младо коло;
И чују их Црногорци
Из шанчева наоколо.

Па се само осмјехују,
Срца им се јед не прима;
Знају да су песме оне
Соколење грађанима.

С другом пјесмом опет буле
Довикују сад грађане:
“Не бојте се, Турци, граду,
И буле га с вама бране!”

Иде коло, па под шанац
Веризића опет стаде.
Пред колом је Фата дивна
А дивне су све и младе.

Па Фатима пјесму води
-А у шанцу драгог виђе:
“Град је вазда пун јунака,
А јунака данас ниђе!

Гле’те наше коло вито,
По пољу се оно шири,
А грађанин савио се,
Да из шанца само вири.

А дивно л’ би виђет’  било,
Да на шанац скочи који,
Па нек виде Власи, да се
Још грађанин њих не боји!”

Тек испјева коло пјесму, -
А на шанцу гле јунака !
Он је дика турског града,
Он је жеља дјевојака.

Па с тамбуром, вјерним другом,
На врх шанца ноге скрсти
И запјева, а на жице
Узиграше лаки прсти:

„Град је Никшић пун јунака,
Царству бедем поуздани;
И биће му док је сунца -
Сјајни јадађир нишани!

Као ђердан дјевојачки
Дани су му нанизани,
Све од славе и поштења -
Сјајни јадађир нишани!

Што је на град мука виша,
Силнији су све грађани;
И новом ће славом сјат’ им -
Сјајни јадађир нишани!

И у круни цара град ће
Остат’ драги кам одбрани,
Да му вјечном царству св’јетли -
Сјајни јадађир нишани!”

Пјева Туре силовито,
Далеко му глас се ори,
А у српском шанцу главар
Војницима ‘вако збори:

“Гле грађане, браћо, данас,
Дивно ли се пропјеваше!
Јадни Турци устрашени
Хоће пјесмом нас да страше.

Ево златни дукат оном,
Ко Турчина гађат’ смије
И тамбуру сломије му,
Ал’ да њега не убије!”

Тек што рече пушка плану, -
Оста Туре празноруко;
Згледаше се Турци чудно,
А у Србе смијех пук’о.

Ал’ на шанцу стоји Туре,
Нити трену, нит’ се маче,
Но запјева без тамбуре
Исту пјесму, а још јаче:

„Град је Никшић пун јунака,
Царству бедем поуздани;
И биће му док је сунца -
Сјајни јадађир нишани!”

Па са шанца онда скочи -
Гледа Фату међу цуре,
И у коло дјевојачко
Баци комад од тамбуре.

Њој га даје, а св’јем збори:
"Вама пјесма, о грађани!
А цурама нашим л’јепим -
Овај јадађир нишани!”

И Фатима комад узе,
У срцу јој радост сијну,
Што јој драги одвојио,
А са срећом не погину.

Па весело пољем оде
С дивним колом ђевојака;
За јунаке шњима пјева -
А све мисли свог јунака.

                                                                    

VII Опсада

VII

 Опсада

Никшићки су Турци стали
У шанчеве око града,
А пољем се разиграла
Црногорска момчад млада.

На Шљивља се равном пољу,
Одмарали већ три дана,
Па се момчад ужељела
И потрка и мегдана.

Срце им је набујало,
Па их носи, ка’ на крила:
На Никшиће кнез их води,
Па се силно веселила.

Од војводе Вукотића
Глас је доша’ кнезу рано:
Да је с војском с поља горњег
Под Никшиће он осван’о.

Ту шанчеве одмах дига’,
Војску врга’ свуђ по њима,
И тврде их окитио
С топовима, с барјацима.

У то стига’ и глас други:
И Клачина да је пала,
А посада из ње турска
У Никшиће избјежала.

Видјели су Турци да је
Мука кулу да одбране,
Па се у град окупили
Сви наједно, да га бране.

Тек глас овај кнезу дође,
Сву на ноге војску диже;
Полећеше Црногорци,
Једва један другог стиже.

А војводу Пламенца  је
С’ војском посла’ пред свијема,
Да Турцима већ из града
Ни помака никуђ нема.

Још главице студеначке
Послао га, да засједне,
Па већ у град ни из града,
Да немакне душе једне.

Јер између војскâ ови,
Око града што су стале,
Чете млоге за стражење
Свуда су се разређале.

Само тице још им које
Из висина што доходе;
И оне су ка’ да туже:
Тешко ли је без слободе!

А с’ осталом војском кнез се
Бод Будошем сад устани;
На поглед је војсци цјелој,
А виде га и грађани.

Виде Турци војску силну,
Што се слегла око града;
Гледају је, па им срце
Од великог пуца јада.

По пољани, испред града,
Каурска им војска пала,
Ђе с’ до јуче момчад градска
На коњима џилитала.

А хајдучка чета мала
Ни крај поља, ни по ноћи,
Од Турака никшићких  је
Тешко могла досад проћи.

Тица лака из облака
Наднесе л’ се више града,
А Турчина ћеф згрије ли, –
На сокак му пред њим пада.

Од настанка вазда силан,
Бранио је град и поље;
А сам свуда летио је
На крилима пусте воље.

Стиза’ цете, пљен отима’,
Зло чинио без милости,
Бранећ’ поље, оставља’ је
На далеко у крш кости.

Вичан живјет’ у слободи,
Сад у граду ст’јешњен цвили;
С тога су га јади више,
Но душмани освојили.

Тек што дође кнез под Будош,
Под свој шатор уљега’ је,
Па уздахну, прекрсти се:
„Част и слава Богу да је.

С мало војске, с крви мало
Ц’јело поље притиска’ сам.
Свемогући! воља ј’ твоја,
Данас с војском под град да сам.

У помоћ ми буди и сад
Да не падне крв велика;
На познања пут изведи
Мрачну душу невјерника.

Јесу вјере одпадници,
Ал’ синови рода могą;
Крв њихову пролит’ ми је,
Ка из срца рођенога.

А ако их лажне вјере
Дух опаки не остави:
Нек’ побједа мог оружја
Твог имена свемоћ слави!”-

Кнез Никола тако рече,
Па с кољена књигу пише;
Никшићкоме граду бјелом
Управља је на првише:

„О грађани, Турци добри!
Примака’ се час одлучан;
Зор залудни занесе л’ ве,
Биће за вас за’ и мучан.

Ја сам с вељом војском доша’,
Не Никшиће да суминем,
Већ са земље херцегове
Старог ропства иг да скинем.

Ако јој је Мостар глава,
Оногошт је перјаница:
Њу сам крен’о најпр’је дићи,
Јер је турска узданица.

И уљећ’ ћу у град Турци,
Данас, сјутра, кад ми воља,
Да ће у крв град утонут’,
Крв из овог провр’јет поља.

Него чујте! Крв ми ваша
Мила Турци, ка’ и моја;
Што бит’ мора, радији сам
Ако може бит’ без боја.

Наша крв је једна иста
Од косовских још ђедова;
Срб ил’ Турчин - браћа једна,
Ближе нема земља ова.

Соколовић, Срб, Требињац,
Бјеше везир уз султана,
А владика од Охрида
Брат му исти, истих дана.

Оног маче сјај господства,
А уздржа вјеру ови;
Оног трагом ви сте пошли,
А остали ми Христови.

Тек вјером се раздвојисмо,
Ал’ остасмо крвна браћа;
Тица прне туђем јату,
Но своме се опет враћа.

Сјетите се, о грађани,
Свог пор’јекла и старине,
Па остав’те бој залудни,
Да од брата брат не гине.

Сјетите се, ко је Никшић? -
Црногорац  још до скора;
Братствам’ једним’ огњиште је
Још и данас Црна Гора

А други су Херцеговци,
Од приморског млоги града,
Који с мора српског дошли,
Кад млетачки лав завлада.

Ја не ратим с вама Турци! -
Са султаном у рат ја сам;
С тог вам јуче браћу врнух,
А низаме задржа’ сам.

Ви сједите дакле мирно,
И чекајте крај мегдану,
Док вам судбу мач одлучи
И да мени, ил’ султану.

У шехеру рахат да сте,
Накривите фес и чалме;
А с низамом и са градом
Ја ћу ласно, не призна л’ ме.

Послушат’ ме не хтједнете л’-
Ви гините, о грађани!
Под развале града ћете
Бити славно укопани!”

Кад Турцима књига дође,
Мучно им је млого било;
Виде праве р’јечи кнеза,
Ал’ их Турство заносило.

Па одговор кратки дају:
„Удри, кнеже, што мож’ боље!
Нека у крв град утоне,
Нека провр’је крвљу поље!

Јунак нема сто живота,
Ал’ тај један скупо даје.
Удри, кнеже, чекамо те,
Па нек живи ко остаје!”

Не потраја ни час један,
Када кнезу књига стиже,
А загрми топ од свуда
И над градом дим се диже.

Не потраје ни час један -
Стаде шкрипа танких кула,
Стаде цика јадне ђеце,
Лелек страшни тужних була.

Препаде се у град нејач,
А’ се Турчин не препада,
Већ дочека бој са бојем,
Каквог не би око града.

У пуцњави страшној пушке
Топовске се чују рике,
Ка’ војводе глас у боју,
Кад соколи убојнике.

Кршне горе силно тутње,
Ка’ да с’ кршећ’ из дна дижу,
А на оштрим врховима
Одјеци се громко стижу.

Дан немога већ бој страшни
Гледат’, те га преда ноћи.
Ноћ је вична грозам’ сваким -
И ову ће гледат’ моћи.

                        

                                               

VI Вјера

VI

 Вјера

Никшићки је град охоли

Узаврио необично;

Црни облак навука’ се

На његово лице дично.

Је л’ зле слутње облак само,

Што му красно лице мути?

Ил’ је облак страха тешког,

Смрт  ужасну који слути?

Није зебња, ни страх није,

Непрепада с’ јунак лако;

Ал’ је мука изненада,

Те с’ узруја у град свако.

Јер Сулејман паша силни

Планиницу одкад мину,

Црногорца није било

Већ ни у сну грађанину.

Нико манит као Турчин,

Сам се вара пустим зором;

Јуначи се, - а вазда му

Зло јунаштво с Црном Гором!

Он им хљебом и оризом

Напунио све амбаре,

Оставио праха доста

И топова, царске даре.

Па што јуче истом било,

Данас Турчин и не пита;

У Турчина памет слаба,

А у сита преманита.

Злу му памет сила маче,

Те мишљаше рахат да је,

Па на бојну вику нову

Сад ка’ ђаво узигрâ’ је.

Од кад дође глас од кула,

Црногорци да с’ у њима,

Забуна је необична

Овладала грађанима.

Од подне су пред џамијом

Збор чињели непрестано,

И не мога разлог доћи

У коло им узрујано.

Збора млого, граје више,

А памети - бог ће дати!

Задиха се сваки силно

Једва  ј’ мога’ да потхавти.

“Што стојите, што мислите!

На кауре јуриш с мјеста!”

Један викну, други за њим,

Још док први и непреста.

“Какав јуриш? - Дома хајде,

У селамлик сјед’ с људима!

Од огња се препадосте,

Тек виђесте мало дима.

Није војске ту кнежеве,

Но хајдучка нека чета.

На Цетиње ј’ кнез Никола,

Жали, што је шњег’ и крета’! …”

“Каква чета, о Мурате,

Ђе си свијест данас дио!

А зар не знаш триста друга,

Да нам душман заробио!

Ко код кула пао није,

Сваки сад у ропству цвили

На муке су они тешке,

Или су их све побили.

Војска ту је, а не чета;

Притисла је Шљивља ено,

И узела три тврђаве,

Док би само оком трен’о ….”

“У памет се море Турци!”

- Сад завика други снова.

“У живот ћу, да је оно

На нас војска од Москова.

Ђе је кнезу толко војске,

Кад је гин’о на све стране

Што му оста, за пут није,

Једва с муком да се бране.

Зна грађане цар московски,

Зна и муке Црне Горе,

Па је посла’ сад Москове,

Да Никшиће све разоре.

Кнез је с царем ка’ син с оцем,

Један другом помоћи ће;

Погин’о би кнез за цара,

Сву Русију цар за њ дић’ ће! …”

Овоме се сад чињаше,

Да је река’ сасвим праву,

Па је гледа’ око себе,

И поносно дига’ главу.

Ал’ искочи опет други,

Да му славу сву помрачи;

Виђе му се на збор оштри,

Е ј’ од оног махом јачи:

“Не буди ви урок Турци,

Мудри сте ми данас сваки!

А ја бих вам другу река’:

Да потрче момци лаки, -

Био Москов ил’ Карадаг,

Да их ћушну там’ уз Кунак,

А у куле оне спрже! -

За мном хајде, ко је јунак!

У што сте се заумили?

Ђе грађанин да мудрује!

Та он с пушком летио је,

Тек душмана ма ђе чује.

С Црном Гором ратовасмо

Од како је и нас и ње;

И рата ће довијек бити,

Док је раје сиротиње.

Госпоство је наше раја,

Нашто дакле ова вика?

Прекинимо, па сви сложно,

А пјевајућ’ на крвника!”

Ал’ вика је још трајала,

Све онако и још више;

А мјесеци пуног зраци

Већ сјај сунца замјенише.

И већ ка’ да бјеху сложни,

Да јурише сад по ноћи;

Надаху се успјет’, кад би

Бог им био у помоћи.

Тад свјетина пред џамијом

Ускомјеша с’ у толико.

“Ко је? Шта је?” - Свак се пита’,

Одговара’ није нико.

Јер у исти час су знали,

- Пред њима је што се збило:

Из војске се црногорске

Турско робље повратило.

Ту је Омер с мајком милом

И грађана сто и тријест.

Згледаше се Турци чудно,

Обрну се сваком свијест.

За чудо им, да их виде,

Изненада у то доба. -

“Одкуд људи?” питаху их,

“Да л’ из ропства, ил’ из гроба?”

А Ахмет им Јусуф збори:

- Бјеше забит оних кула -

“Из ропства смо, о грађани,

Избави нас ова була.

Знате јутрос, шта је било,

Па што ћу вам причат’ више.

Надвладаше Црногорци,

И нас триста заробише.

А тридесет наших друга

Јуначком су смрћу пали;

До пошљедње уре тешке

Јуначки смо сви рвали.

Благо њима међ’ бесмртне

Смрт јуначка њих подиже;

Несретнији родисмо се,

Па нас тежи кисмет стиже.

Оружје нам одузеше,

И бритвицу иза паса;

Па нас онда поведоше

Пјевајући из свег гласа.

Ка’ невјесту водише нас,

- Ох смрт проста при том свака!

Нама срце јадом пуца -

Они мећу из пушака.

А на Шљивља кад смо дошли,

Око нас се сљеже сила,

Ал нас одмах једна чета

Изван војске испратила.

Однекуда нађоше се

Људи срца милостива:

Тјешише нас и даше нам

Доста пића и јестива.

Јадном робу што је боље,

Кад га жива жалост ије!

Што му лакшу судбу чине,

За њега је жалосније.

Ракије сам пио доста,

Ал’ низ грло и не плану;

Ублажи је суза крупна,

Што из ока у њу кану.

Јер кад дигох мутну главу,

Да испијем ону цашу -

На Никшић ми поглед паде, -

На судбину горку нашу …”

Стаде Турчин; у широка

Прса му се дах устави;

Јад у грло, што му с’ скупи,

Прождре с муком па настави:

“Кад на заход сунце било,

Виђех трчат’ неке људе;

Повикаше:”Брзо амо!”

Мишљах: сад ће да ни суде!

Пред кнеза нас поведоше,

Ту и жена бјеше ова

Сви је знате, то је добра

Удовица Алилова.

Њен јединац, дјете Омер,

Заробљен је с нама био,

За њ је кнезу молила се,

И кнез јој га поклонио.

Би му жао, те повика:

“Чуј, Туркињо, добра мати:

Поклањам ти сина мила -

И још ћу те даровати.

Сви грађани, са Омером

Заробљени што су били,

Нек заједно с вама иду,

И они су мајци мили.

Мајку, сестру ил’рођаке,

Неког дома сваки има;

Љубав мајке, твоја љубав

Нек’ је сјајни спомен свима.

Ето тако врнусмо се

Од стотине тријест више;

Оно друго бјеше низам,

Њих у ропство уставише.

Крвник нам је Црногорац,

И кнез њихов крвник љути;

Ал’ је рођен да добива,

Рећ’ ћу, да ћу погинути.

Мени и мом другу сваком

Његова је милост тешка,

Ал’ врлину ни крвнику

Неће презрет’ крв витешка.

Јунаци смо, о грађани,

И оџаци од старина;

Ал’ сад бољи Црногорци -

Гле, обрну рука њина!

Рат је зло и ископ људи,

Ал’ у њих је друкче и то:

Мјесто злијем зло да врћу -

Милост дјеле поносито.

Да неморах ово признат’,

Погин’о  би сто пут драже;

Ал’ истина крит’ се неда,

Поштење је да се каже!”

И Ахмет је преста’ зборит’,

Но у Турке мир не преста:

Тишина је мртва била,

Не шену се нико с мјеста.

На гласу је јунак Ахмет,

Смишљена му ријеч свака,

Па га нико није смио,

Да прекори, ил’ рђака.

А у зли час сваки други

Изрека’ би р’јечи оне,

Распаљени кад се Турци

О јуришу баш прегоне.

Замишљени Турци сташе,

Брке сучу, браду гладе;

Једни ништа немишљаху,

Други мисле, што  да раде.

Да су чули: Црногорци

Посјекоше све робове! -

Лакши би им тај глас био,

Него р’јечи Ахметове.

Срце пуно мржњом љутом

Разлогу се не подаје;

Мислећ чути глас освете,

Чују, ђе им час одаје.

Још им она р’јеч изроји

Млогу мис’о тешку, црну:

“Jесте нешто! - говораху,

Што кнез тол’ко робље врну.

Јер грађана сто и тријест,

Још у шанцу - није шала!

Док би душман до њих доша’,

Велика би ту крв пала.

Или има војску силну,

Па се наше и не боји;

Можда мисли: хајд’те дома,

Свакако сте опет моји.

Ил’ нејаку војску води,

Па лукавством притек’о  је,

Да мислимо: силу има -

Кад за ове и не хаје.

Ил’ с притворном доброботом би

Хтио можда да обмане?

Мисли: ове пада пуштам,

Придобићу све грађане! --

Мисле Турци и мисли им

Прегоне се ка’ облаци;

А проз њих им и над сијне,

Тек ка’ зимског сунца зраци.

Јунаци су, па се брзо

И у муци разговоре:

Нека буде што ће бити,

Од стрâ раног нишшта горе!

У ту миса’ баш и Ахмет

У час исти, ка’ да ј’ био:

Веселије диже главу,

Па је св’јема бесједио:

“На поласку кнез још рече:

““Хајд’те с богом, о грађани!

На Никшић ме ето сјутра, -

Ко је момак, нек’ га брани!””

Кнез је река’, а кнез никад

Не пориче ријеч своју;

У кнеза је војска силна,

Надајмо се сјутра боју.

Власт је у вас, а и памет,

Уредите како знате;

Ја ве молим, браћо Турци,

Једно само да ми дате.

За кулама и због ропства

Сломише нас срам и туга,

За то сам се завјерио

Су сто тријест мојих друга:

У обрани града, да је

Најмучније мјесто наше,

Па паднемо л’, бар да с’ рече:

Дивно л’ ропство покајаше.

Пао, оста’,  све једно је -

Бој са рајском чекам слашћу!

Останем ли, - побједићу,

А паднем ли, - славно пашћу.”

Оживјеше сви грађани

Са витешких рјечи ови;

Узавр’је им крв јуначка,

Обузе их живот нови.

Неизвјесност најтежа је,

А кад она једном мине -

Поврати се срцу храброст,

Сав се терет с душе скине.

На разкршћу пут се губи,

А не једним док се иде

Шта их чека, сад су знали,

Шта им треба, сад сви виде.

Те на страну скупише се

Од Никшића сви главари:

Мушовићу Арслан беже,

И Ибричић Ацко стари.

Дервишевић Пашо ту је,

И Шајнагић Амид-ага,

Асан Мараш, Мула Нушко,

И још млого других ага.

И Скендербег, заповједник

Од царева тврда града,

С миралајом од низама,

Којих има пет хиљада.

Град да бране до пошљедњег,

Ту се брзо здоговоре

И утврде, сваки да је

На свом мјесту прије зоре.

Ахмету су храбром дали

Чађалицу са кулама;

Уз сто тријест друга још су

Придали му сто низама.

Главица је оно тврда,

А двје куле на њој јаке,

Ту ће бити боја љута,

Таман мјесто за јунаке.

И тако су војску ц’јелу

Под’јелили изнајбрже;

Свакој војсци шанац дали,

Док непану, да их држе.

Са низамом грађани су

Помјешани свуда били,

Да у борби неби једни

Без другијех ослабили.

Па Арслан-бег тад повика:

“О грађани, о јунаци!

Црногорци на град ево

Од свуд лете ка’ облаци.

Јунаци су Црногорци,

Али н’јесмо ни ми рђе;

Нападаће они силно,

Ми одбијат’ ништа грђе.

Дв’је хиљаде грађана је,

А низама пет хиљада;

Док са градом сви паднемо

Пашће више око града.

На једном ће мегдан остат’,

А на коме, Бог ће знати,

Немогнемо л’ град одбранит’-

Смрт  ће нам се спомињати.

Л’јепом вјером пророковом

Завјер’мо се, о грађани:

Док свак падне за спас града,

Док не падне, да га брани!

Ко не прега’ мр’јет у крви,

Ђе заплива фес и капа:

Преврнуо вјером правом,

У каурској паски скапа’!”

“Кунемо се! Клаћемо се!”

Вичу Турци са свих страна,

И руче се, и грле се,

Да је тврђа вјера дана.

У ту вреву истаче се

Алилова удовица;

Све трепташе задовољством,

Веселог је била лица.

Па пред свјема гласно збори:

“Ја сам женска слаба страна,

Срамота је мене стати,

А не зборит’ код грађана.

Али срећа, ка’ бујица,

Собом носи што дохвати,

Па и мене ево узе,

Да пред вама могу стати.

Љубав мајке надјача ми

Силну мржњу спрам душмана,

Те потрчах, ка’ ван себе,

До њихова данас стана.

И исплаках мог јединца,

И уз њега ову браћу; -

Зату милост пророкову,

Све што имам жртвоваћу.

Мог Омера, мог јединца,

Све на св’јету благо моје -

Теби дајем, о Никшићу,

У час тешки борбе твоје.

Оца нема - ти му буди!

Вјера права - једна мати!

Ако она шњим не падне,

Смрти ће му с’ радовати.

Ноћи, дневи, младост, живот,

Све похарчих за мог сина,

Мјесто баба да га видим,

Ђе се брани отаџбина.

Сада, сине, хајде с богом!

Благослов те мајчин прати:

Падне л’ Никшић, и ти падни,

С побједом се само врати!”

И погледа врелим оком

Још један пут сина мила,

Па се онда своме дому

Задовољна повратила.

У народу Омер оста,

Весео је и он био;

Још је дјете, ал’ сам сад се,

Као јунак осјетио.

“О почекај Црногорче!”

- Вичу Турци узрујани -

“Кад су у град буле ‘ваке,

Да какви су тек грађани!”