Посветна пјесма
„Освојења Бара“
Књазу Николи
од
Сима Поповића
Мука бјеше — и времена позна
Јавиће се носиоц’ма њеним —
Кад душмани, умишљаја грозна
На пут сташе, са срцима гњевним,
Црној Гори у орловском лету
За крст часни и слободу свету.
У рукама са сабљом крвавом
Везан ти је Црногорац стаја’,
Прав осуђен да живи са славом,
Ал’ од крша да се не одваја.
Злоба злоби — сама себе коби,
Ђе нишани увјек не погађе.
Сјевне л’ муња — гром задржа’ ко би?
Ал’ у ст’јену и он отпор нађе.
И стаја’ си чврсто као ст’јена.
О теб’ прсну злоба ка’ и пјена,
Што вал бјеше пред т’јем страховити.
Муци силној не подлеже слабо.
Ђе мислио ту барјак и забо,
Ђе га диже дов’јек ће ти с’ вити.
Подиже га на српскоме мору,
Изгубљеном, одрођеном давно,
Кад мнијаху мртвом Црну Гору,
Изненадно ту да вије славно!
Јесу ст’јене крши и камење,
Ал’ су боља прса у горштака.
Ко год крене успеће с’ уз стјене,
Ал’ не дају прса од јунака.
Искру вјечну храбрости им р’јетке
У горући пламен си распуха,
Да задивиш навиднике р’јетке
Свемоћија србинскога духа.
С т’јем пламеном ка’ уз лучу с неба,
— Оружја ти другог и не треба,
Слеће с горе на јадранско море.
Слетио си као сури ора.
Од тог лета још јечаше гора,
Кад те под Бар срете зрак од зоре.
И до сад нам војске издизале,
Походиле поља и планине,
Походиле крваве крајине;
Ал’ над св’јем ће овај ход да хвале:
Под Спужом те ноћ у миса’
срете
А над Баром зора на мегдану!
Све душмане прегнућем омете,
Црној Гори жељни дан освану!
Челик искру у кам тврди нађе,
Тврда воља жеље оживљаје,
Виша мука и мах већи рађе,
Прегаоца срце не издаје.
А твом срцу и твојих витеза
Родна срца даљних нараштаја,
Ка’ најдаља зв’језда са небеса
Свеђ ће дават’ величине сјаја.
Планина се у даљини губи,
Растојањем гине сила гласу,
Само дјела, која слава љуби,
И у даљну прошлост велика су.
“Нова Зета” 1889
