VIII Соколење

VIII

 Соколење

Изнад греда острошкијех
Први с’ зраци сунца сјају;
Раздваја се ноћ са даном
И бој војске раздвајају.

Топ је давно пуцат’ прест’о,
Још тек пушка цикне која,
Што је пуна преостала,
Ил’ још жедна врућег боја.

Мир је тихи с обје стране,
Нит’ пуцњаве, нити вике;
Сваки своје мртве копа
И подиже рањенике.

Црногорска војска по том
Паде мало да почива,
Но уморну сан је бјежи,
И ко заспи бој му с’ снива.

Преврне се два три пута
На меканој,  росној трави,
Па ка’ сву ноћ да је спава’,
Весело се свак исправи.

И о боју ноћашњему
Збор поведу момци живи;
Свак јунаштво своје хали,
А Турском се исто диви.

Сједи војска и весело
Чека трубе позив нови;
У час сваки, да јурише,
Наредни су соколови.

И у граду никшићкоме,
- У диму је ка’ облаку -
Све ускипти опет живо,
Исто ка’ у мравињаку.

Али нема вике громке,
Нит’ се гласи пушке чули;
Ка’ од слапа далекога
Тек се чуо шум потмули.

Једни шанце дограђују,
Од топова што су пали,
Други куле претуљују,
Које ноћас топ упали.

Носе тајин и џебану
И шанчеве редом пуне;
С војницима надмецу се,
Младе цуре и кадуне.

Јунакиње прегле живо,
На јунаке с’ угледале;
И соколе Турке оне,
А њих Турци опет хвале.

А кад било све у реду
И за нови бој приправно,
Веселошћу Никшић бљесну,
Ка’ у сретно вр’јеме славно.

У свечаном руху свака
Изшетала була млада,
Па шехером поскакује
И ливадом испред града.

И пјевају буле дивно,
Ка’ хурије са небеса;
Шанчеве им и у њима
Турска срца глас потреса.

Као јато голубица
С једног мјеста прну другом,
Сад у коло ухвате се,
Сад у реду иду дугом.

Све шанчеве обиграју
Дивне цуре, вите, лаке,
И изводе пјесме миле
О јунаштву за јунаке.

Па соколе пјесмом Турке
И очима пуним чара;
Глас и поглед њихов слатки
На смрт Турке наговара.

Сад несташном пјесмом гађе
Црногорце младо коло;
И чују их Црногорци
Из шанчева наоколо.

Па се само осмјехују,
Срца им се јед не прима;
Знају да су песме оне
Соколење грађанима.

С другом пјесмом опет буле
Довикују сад грађане:
“Не бојте се, Турци, граду,
И буле га с вама бране!”

Иде коло, па под шанац
Веризића опет стаде.
Пред колом је Фата дивна
А дивне су све и младе.

Па Фатима пјесму води
-А у шанцу драгог виђе:
“Град је вазда пун јунака,
А јунака данас ниђе!

Гле’те наше коло вито,
По пољу се оно шири,
А грађанин савио се,
Да из шанца само вири.

А дивно л’ би виђет’  било,
Да на шанац скочи који,
Па нек виде Власи, да се
Још грађанин њих не боји!”

Тек испјева коло пјесму, -
А на шанцу гле јунака !
Он је дика турског града,
Он је жеља дјевојака.

Па с тамбуром, вјерним другом,
На врх шанца ноге скрсти
И запјева, а на жице
Узиграше лаки прсти:

„Град је Никшић пун јунака,
Царству бедем поуздани;
И биће му док је сунца -
Сјајни јадађир нишани!

Као ђердан дјевојачки
Дани су му нанизани,
Све од славе и поштења -
Сјајни јадађир нишани!

Што је на град мука виша,
Силнији су све грађани;
И новом ће славом сјат’ им -
Сјајни јадађир нишани!

И у круни цара град ће
Остат’ драги кам одбрани,
Да му вјечном царству св’јетли -
Сјајни јадађир нишани!”

Пјева Туре силовито,
Далеко му глас се ори,
А у српском шанцу главар
Војницима ‘вако збори:

“Гле грађане, браћо, данас,
Дивно ли се пропјеваше!
Јадни Турци устрашени
Хоће пјесмом нас да страше.

Ево златни дукат оном,
Ко Турчина гађат’ смије
И тамбуру сломије му,
Ал’ да њега не убије!”

Тек што рече пушка плану, -
Оста Туре празноруко;
Згледаше се Турци чудно,
А у Србе смијех пук’о.

Ал’ на шанцу стоји Туре,
Нити трену, нит’ се маче,
Но запјева без тамбуре
Исту пјесму, а још јаче:

„Град је Никшић пун јунака,
Царству бедем поуздани;
И биће му док је сунца -
Сјајни јадађир нишани!”

Па са шанца онда скочи -
Гледа Фату међу цуре,
И у коло дјевојачко
Баци комад од тамбуре.

Њој га даје, а св’јем збори:
"Вама пјесма, о грађани!
А цурама нашим л’јепим -
Овај јадађир нишани!”

И Фатима комад узе,
У срцу јој радост сијну,
Што јој драги одвојио,
А са срећом не погину.

Па весело пољем оде
С дивним колом ђевојака;
За јунаке шњима пјева -
А све мисли свог јунака.