X. Божја воља

Војвода Симо Поповић

X. Божја воља

Диже црна турска војска,

Сваки своме оде крају;

За њима ће и Кнез брзо,

Нека добро похитају.

Само барски бег је оста’;

Не ће старац у туђину;

Бар да умре на гроб старих,

Када у град не погину.

По наредби Господара

Повели су бега ома

У најбољу кућу барску,

Да почине ту — сирома!

Хај, несташне судбе игра!

Код дворова својих бјели’

Силан, богат — сад сирома

Да туђега крова жели.

Да под кровом старог Мата

Трудан, бједан отпочива;

Оног истог доброг старца,

Ког остави једва жива.

Замуку му једном иска’ —

То разгњеви страшно бега;

„Псу је доста, што му с’ баци!“

Викну слуге: „Удрите га!“

Су сто тешких дегенека

Крвава га посла дома,

У дом исти ови тихи

Ђе сад сједи бег сирома.

У одаји једној л’јепој

На миндерлук бег је сио;

На прси му глава пала,

У крупне се замислио.

Тужно ли је бег изгледа’,

Црна слика грозног пада!

Ка у тјесном лав кавезу,

Ка’ гариште оног града.

Вас у срму и у злато

Некада се бег од’јева’; —

Обрљано рухо сад му

Избуцано свуда з’јева.

Од Бојане на Суторман

Свак двораше бегу жеље;

Ко му арач до сад дава’ —

Сад би да’ му јаде веље.

О пасу му јошт је сабља;

И на лицу израз силе; —

Ал’ је сила докле траје,

Ништа оне, што су биле.

Да л’ размишља и бег о том,

Ил’ божију укорава:

Зашт’ човјеку прије смрти

Немоћи му познат дава.

Из мисала бег се трже,

Отворише с’ лако врата;

Са наручјем чисте робе

Бег угледа старца Мата.

Полако се старац миче;

Стар, а сломљен још од тада,

Добро, што још земљом чепље,

Колико га уби јада.

„Били, беже,“ старац збори,

Чисту робу преобука;

Изагњела ј’ та на теби —

Знам, у граду ј’ била мука...“

„Хвала старче, ти си добар,

Бог нека ти за то плати... “

Старац Мато задовољан

У одају своју с’ врати.

Па пред сликом спаситеља

На кољена стар се спусти:

„Слава тебе, Свемогући!“ —

Пун радости сад изусти.

„Осамдесет пуних љета

Сносио сам муке сваке,

Ал кад ово сад доживљех

Оне су ми слатке, лаке.

Виђех силу у безвлашћу,

У убоштву раскошника,

Виђех данас укроћена

У мом дому мог крвника.

Виђех срећу ненадану,

Да му врнем зло добријем;

Виђех сунце слободе нам,

Стар на њему да с’ огријем.

О поживи, Боже благи,

Нашег Кнеза побједника!

Првих српских Господара

Данас славног нашљедника.

Надодај му руку моћну,

Куд год крене свуђ да стигне,

Ка Бар славни да све Српство

У слободе срећу дигне!“