II. Уводе

Војвода Симо Поповић

II. Уводе 

У сарају  подгоричком

Сајиб паша уранио;

На миндерлук мекани је

Сам са својим јадом сио.

У харему не чује се

Цијукање милих тица:

У кавез их преби муња

Са пашина гњевна лица.

Не пружа му јутрос каву

Голубица’ јато млади’,

Нит’ он срче сласт им с уста,

Грку каву да заслади.

У груди му срце гњевно,

У руци му б’јела брада,

А по челу намрштену

Вије с’ коло црних јада.

У мисли је тешке пао,

Па из њих се једном трже :

„Дође л’ Алил?“ —викну наша —

„Нека дође изнајбрже.“

Па сам собом опет збори:

„У злогласне Мартиниће,

Говоре ми: Кнез је доша’!

Проричу ми : Боја би’ће!

Зла, пророштва мојој души,

Уздрхтану што ми дави!

Страве, те ме у сну море,

Обл’јећу ме сад на јави.

У Спужу сам стаја тол’ко,

И бјех слика пужа права:

Кол’ко пута рог помолих —

Повукох га, ал’ крвава.

Бој сам сваки изгубио,

Похарчио војске сила;

Под стијење карадашко

Клонуше ми цару крила.

И помислит’ на бој нови

Од смрти ми страшније је,

Ни поглед ми кроз пенџере

Помолит’ се већ несмије.

Кад погледам — чини ми се,

Кучке горе све су ближе;

А из горе с војском силном

Марк Миљанов да се диже.

Утече л’ ми поглед пољу —

Страшила ми и ту ничу:

Ту Пламенца виђу с војском —

Напр’јед јуре, не узмичу.

И већ свладан очајањем

Дигнем поглед пут небеса —

Ни ту мира, но ми срце

Привиђње горе стреса.

Петровића Божа вођу

Устрављен ми поглед срета,

Ђе с орлова јатом страшним

Подгорицу пљен обл’јета.

А сад на глас, Кнез да иде!

Паша с’ стресе и умуче...

Свилен застор с врата с’ диже,

Роб се Алил ропски вуче.

А за њим су још два роба;

Скрштене им дрхте руке;

Лица су им исписале

Грозним страхом дуге муке.

„Нађе ли их?— паша викну —

Да ме Власи не преваре?“

Алил тихо одговара:

„Неће ови, Господаре!

Сва је раја Цару вјерна,.

Највјернији ови су ти;

Преваре ли они пашо —

Ја ћу шњима погинути!“

„Ослањам се на р’јеч твоју,

Мјештанин си, па знаш сваког;

Преваре ли — погин’о си,

Алаха ми мога јаког!

А ви, Власи, чујте добро!

Кнез је с војском у Брдима;

Рад сам право знати ђе је

И колико војске има.

Хоће л’ с војском к Подгорици —

Све можете л’јепо знати;

Ви сте Власи ка’ и они,

На вас неће посумњати.

У мене је војске доста,

Још више ће сјутра доћи;

Ударили Кнез на мене —

Куд је доша’ неће проћи.

Но мило ми опет чути,

Да се добро понаредим;

А боја сам баш и жељан,

Већ без кавге дуго сједим.

Пуштасмо их до сад лако,

Па се Власи осилили,

Ал’ познаће овог пута,

Да су с Царем заратили.

Но сад хајте, похитајте,

Све до ноћи морам знати;

Послужител’ Цара вјерно —

Сјајно ћу ве даровати!“

Лукав паша јуначи се,

А у кости страх је скрио ;

Страшећ’ рају, мисли, не бил’

С т’јем и Кнеза преварио.

А два Срба злосретника,

Пред пашом се поклонише:

„По милој ни заповједи

Свршићемо то и више! “

И отоле дигоше се

У крваве Мартиниће;

Мислили су, Кнез је тамо;

Ако није — брзо стић’ ће.

И пашине од како су

Оставили бјеле дворе,

Ћутећи су ишли оба,

Р’јечи једне не говоре.

Њих су мисли обузеле;

А какве су ? Б0г ће знати!

Можда оба помишљаху:

„Гр’јех је народ свој издати!“

Па страхују, да им може

Вјетар паши р’јеч пон’јети;

Кад о концу глава виси —

Лако л’ јој је да полети!

Ил’ смишљају можда збиља,

Да изврше дјело црно?

Дар од паше, страх од силе

Можда им је св’јест преврн’о!

Већ границу прегазише,

И све мотре око себе;

Да ли траже Црногорце,

Ил’ им од њих срце зебе?

И виђеше свуђ димове

По главица’ наоколо,

И у диму ђе се бјели

Шаторова много коло.

Но једно им чудно било —

Што не виде војске ниђе;

Већ далеко загазише,

А њих нико још не виђе.

Тек под кулу Радовића

Кад су дошли, ту су стали;

Пред њом нашли Црногорце,

Па за Кнеза упитали.

Пријави их стража Кнезу

И уведе одмах к њему;

И пред Кнезом стану оба,

Скут и руку прихвате му.

И уводе весело су

Погледали Господара,

Но поглед им опет пред њим

С тешке мисли стид обара.

„Допушти ни, Господаре, —

Један од њих проговори —

Да ти срце отворимо,

Јер ни тешким грјехом гори.

Зећани смо, ја и друг ми,

И паша не посла’ амо,

Да видимо ђе си, Књаже,

И војску ти разгледамо.

Тешко ни је било поћи,

Црно име примит’ на се,

Али пута другог не би,

Да се црни живот сиасе.

Истину ти говоримо,

О, вјеруј ни, молимо те!

Ми смо живот спасли себи,

Ти га спаси од срамоте.

Не држи не за уводе,

Јер то нијесмо никад били;

Гријех ни ц’јели, што морасмо

Покорит’ се турској сили.

Ал’ још ноћас, када чусмо

Е не паша шиље амо:

Ми се оба завјерисмо,

Да ти, Књаже, све одамо.

Да је жељан с тобом боја,

И то није паша река’,

И да војске доста има,

А још већу сјутра чека.

Истина је, индат ће му

Доћ од Скадра и од мора;

На Ћемовско пашће прије

Него прва гране зора.

Тек је чуо, да си доша’,

И у Брда с војском пао —

Живе муке спопаше га,

За помоћ је кликовао.

Прикупиће војске доста,

Ал’ ти неће одољети;

Ако Бог да, овог пута

И нашој ће сванут’ Зети.

Ах, наш мили Господаре,

Жељно ли те чека раја!

Твоје име не спомиње

Без тешкога уздисаја.

И тек чусмо да си с војском

На ове се дига’ стране —

Сви смо тајно свезали се,

Да на ноге свак устане.

Само један миг од тебе —

И народ ће устат’ ц’јели;

Не могнемо л’ твоји бити —

Смрт нека не тек од’јели!

Муке трпјет’ и Турчину

Измет чнњет’ нротив браће —

То Зећанин неће више,

Јадни живот прије даће.

Свом животу част смо дужни,

Теби живот, Господаре;

Крвљу твојом ти не штитиш,

Ка’ ти преци наше старе.

Још владике Данила су

Нас притегле к теби муке,

Кад му Турци смртни колац

У везане даше руке.

Ти под сјеном његовом си,

Нас под твоју руку прими,

За слободу, што ни носиш,

Да прол’јемо крвцу и ми!“

Истинита р’јеч се позна,

Она к срцу пут отвара;

И Кнеза се такле ове,

Па им благо одговара:

„Благо оном покољењу,

Благородно које памти

Свету жртву, што клонулом

Роду живот нов распламти!

Њему пропаст грозит’ може,

Ал’ му неће доћи главе;

Свог живота извор сам је,

Јемство тврдо нове славе.

Турски - зулум вас удави,

Стару славу вам обништа,

Ал’ дух српски ето плану

С Немањина још огњишта.

Отрјесне ве тако виђет’,

Мило ми је, Срби моји;

Ал’ сад хајд’те, па реците

Сваком, нека мирно стоји.

Ја не тражим од вас жртве,

Трпјели сте јадни доста;

Милије ми то сачуват’,

Што под муком живо оста.

До доласка мога тамо

Увите се турској сили;

Укора ви за то нема,

А мене сте исто мили.

Не могу ви право казат’,

Кад ћу Зету прегазити,

Ал’ знадите поуздано —

Брзо ћете моји бити.

Тако народ поздравите,

А за пашу како знате;

Ви ћете му умјет’ сами,

Рог за св’јећу да продате.“

И весело опет руци

Срби Кнезу приступише;

Право бјеху паши рекли:

„Свршићемо то и више.“

Кад Кнез оста сам на кулу,

Задовољно насмија се:

„Што од Срба сада дознах,

Потврђује прве гласе.

Препао се Сајиб паша,

Залуд збори: боја жели;

Купи војску, ал’ не за бој,

Но да шњоме страх подјели.

Јадни паша мнсли, амо

Да велике војске има,

Јер шаторе и огњеве

Свуда види по брдима.

Не зна паша — сто огњева

Један војник да налаже,

А шатори да су празни,

Нема паши ко да каже.

Паша мисли, на њега ћу;

Куд се спремам и не слути.

Још два дана чекај само,

Па ћеш пашо и то чути.

Зећане ми моје жао,

Што их морам сад обићи;

Али неће дуго проћи,

И њима ћу брзо стићи.“ —

Још глас јасни хоџин није

Са мунара, акшам вика,

А пред пашом забринутим

Два су Срба уводника.

При вратима згрчили се,

Свак би река: раја права!

Страшљиво им трепће око,

А кољено поклецава.

„Сва смо Брда, пашо, прошли,

Ову смо војску разгледали,

Да још боље све сазнамо,

И Књазу смо приступали.

Рекосмо му: зудум турски

Дига’ нас је са огњишта;

Ал’ можда ни не вјерова,

Не рече ни на то ништа.

Но од војске све смо чули,

И што ни је Књаз затаја’:

Силна војска скупила се,

Подгорицу да осваја.

Ми смо свијем’ говорили:

Ако крену зло ће проћи,

Јер да силну имаш војску,

И да ће ти још придоћи.

Но збиља су пресилили

Право си ни јутрос река;

Смијући се рекоше ни:

„Знамо да не сам не чека!““ ...

Још хтједоше нешто рећи,

Ал’ их паше р’јеч испрати:

„Хајд’те сада, почините,

Сјутра ћу ве опет звати.“ ....

Сам је паша. Из прси му

За уздахом уздах лети:

„Из Спужа сам изн’о главу —

Оставих је сад у Зети...“