VIII. Знамење

Војвода Симо Поповић

VIII. Знамење

Да је цару Бар сад виђет’,

Ако би се и заплака’ —

Тјешио би с’: град изгубих,

Ал’ нијесам без јунака.

Јер јунаштво барске војске

Витештва је правог дика:

Добио је и ко надне,

Стече л’ хвалу побједника.

А у војсци црногорској

И хвали их свеколико:

Чудо како с’ држе пусти!

Као Турчин јунак нико!

Колко ј’ града пространога

И лијепих у њем кула —

Све је пало, изгорјело,

Развалина притиснула.

А по црним развалинам’

Мртви леже на све стране;

Што погине у град у дан,

С муком ноћу тек саране.

Међу мртве пало свуда

Побивене стоке сила.

Угнали је шњом да с’ ране,

 Сад им ваздух окужила.

Зимско доба, кише многе,

Па сухоте ниђе више;

И лагуми, нејач ђе је,

Већ се водом напунише.

Изнемогле буле грче

При прсима ђецу милу;

Многе су их сном вјечитим

Успавале на свом крилу.

Трпјеле су јунакиње,

Ал’ од трпње мука јача —

Подиже се лелек тужни

И јецање муклог плача.

А тад Турци на њих скоче,

Укором их ућуткују:

Боли и њих, ал’ им тешко,

Црногорци да их чују.

Па заграја кликујућ’ се,

Стану пјеват’ борци млади;

Кад не вида лелек срце,

Нек с’ ни душман шњим не слади,

И педесет дана пуних

Истрајаше у тој муци:

Над у помоћ оружје им

У уморној стиска руци.

Ал’ већ и тај над сад пада

Па и рука малаксава:

Јунаштво им машту сјајну

Распучила црна јава.

Забринути Турци свуда —

Један другог сјетно гледа,

Ка’ очима да се пита:

Је л’ смрт боља ил’ да с преда?

И под сводом од капије —

Ту заклона мало има,

На договор брижним челом

Сједи паша с беговима.

Ко их зорне прије гледа’,

Једва би их сада позна’;

Ал’ са лица измучених

Мутне би им мисли дозна’.

Радост, туга, страх, слобода

На лицу се изражава,

Издајник је оно срца

Најбуднија да је глава.

Први паша ријеч узе:

„Мука гони да се збори,

Луч у руку не одржа,

Кад до нокта луч догори.

У грло ни душа стигла,

О даху ни једном виси.

Кол’ко можеш и дужан си,

Што не можеш  ни крив ниси.

Чекали смо помоћ с мора,

И на зло ни наше стаса —

Погибосмо на изл’јету,

А од ње ни сад ни гласа.

Ко зна хоће л’ већ и доћи?

На Стамбол се Москов дига’!

Кад над главом шљеме гори —

Зло подаље мала ј’ брига.

А од сваког зла најгоре —

Остадосмо и без хране;

Оброци се мали дају,

Тек од смрти да не бране.

Имали смо воду једну,

Лагумаше и њу јуче:

Душмани су сваку прегли,

Да не боље тек измуче.

Река сам ви: све ћу с вама,

И да без вас ништа нећу:

Шта да с’ ради — ваља р’јешит’

На овоме братском в’јећу.“

У бегове паша гледа,

А бегови сви преда се:

Ишчекујућ ко ће први —

Свак се мучећ’ држи на се.

Већ мучање мучно било,

Шабанбег се прокашљуцка,

Упро очи у крш један,

А чибуком по њем куцка.

Па дубоким гласом поче,

Чему с нико нада није:

„Виђесте ли пољем јуче

Ђе прођоше литаније.

Мноштво људи ондје бјеше,

Један с крстом пред свијема,

К Шушану су право Књазу,

Другог пута онуд нема.

Одкад јуче оно виђех

Клонуо сам у дух јако;

Сјетио се приче старе,

Која слути наопако

Дјете бијах кад је слушах,

Још од ђеда мога стара;

На то никад и не мишљах,

Сад ми очи гле отвара.

На сједнику многи Турци —

Данас нема онаквије;

Крај ђеда ми скупили се,

Збор им био: вјере двије.

Махмут паша — рај му души!

Погинуо пред т’јем таман.

Црна Гора осилила,

Цару дошло викат’: аман!

Једни Турци ту на сједник

Зборили су ка јунаци:

„Гром смо били и бићемо,

Облаци су тек облаци.

Махмут паша јунак био,

Па јуначки и погину.

Крсту радост — истина је,

Ал’ опасност ђе је дину?“

Ђед мој тужно махну главом,

Па им тихо зборит оде:

Чујте браћо, а дај Боже,

Да ми с’ слутње не угоде.

Давно ј’ било, Бог зна када,

Ал у књиге и то пише —

Краљ Владимир био овдје,

Кога Срби посветише.

Краљ бугарски нечесови

У то вр’јеме силан био,

Па на вјеру Владимира

У град његов примамио.

У знак вјере крст му посла’

И владике јоште двије,

А на путу да га смакне

Намјестио арамије.

Разбојнике Бог побрка,

Здраво стиже краљ у краља;

Ал’ за Бога ко немари,

Жа л’ му образ да окаља?

Викну слуге краљ бугарски —

-Зле су слуге краља злога!

Убише га усред цркве,

Ђе је поша’ хвалит Бога.

Крвник бруку да укрије

Сахрани га с пуно славе;

Ал’ на гробу мученика

Чуда свака сад се јаве.

Џенетски се мирис просу,

И небеска свјетлост веља

Храм испуни оскврњени;

Све из гроба светитеља.

Кол’ко ј’ крста, одсвуд народ

Пође гробу да се клања,

И врћаше с’ блажен сваки

И ко дође без уздања.

Доводише сл’јепе свецу —

Поврати се с видом сваки;

Доносише боне, кљасте —

Вратише се здрави, лаки.

Препаде се краљ бугарски,

Устреса му страх и кости,

Ал’ окрутан још не моли

Бога, да му гр’јех опрости.

У кајању неће спаса,

У обмани тражи мира —

У крајину да прен’јети

Свето тјело Владимира.

Двори су му овдје били,

Крај језера широкога,

И манастир покрај двора,

Задужбина краља тога.

Ту су свеца положили,

А шњим и крст исти они,

На који му живот узе

Краљ бугарски вјероломни.

Вр’јеме тече без п

рекида, А у њему све се м’јења, —

Народи се помутише,

Наступише зла и трјења.

Наша вјера, ка’ и права,

Отварала љуству очи;

Извор здрави ђе избије,

Свак на њега пиће точи.

Сва Крајина дин нрихвати,

Али свеца исто штова.

На гробу му вазда с’ чула

С молбом крста турска дова.

Ал је љуство гр’јешно много,

Нешто с’ светац на њ напучи.

Пун манастир бјеше свјета,

Кад ће чудо да се случи.

Они крст се на гроб диже,

А из гроба глас се зачу:

„Знак сам божји — ко м’ уздржи

Слаб ће добит’ силу јачу“.

У сред дана све помрачи,

Само црква пламом плану,

А из ње се свјетлост нека

Диже право к Елбасану.

То је тјело свеца било,

Само крст је на гроб оста’.

И крст они још и виша

Сад светиња љуству поста.

Исти Турци крсту овом

Притјецаху у мукама

И молећи Бога, често

Носаху га по горама.

У то вр’јеме Мрковићи

Још у прву вјеру били.

Жа им било крста свога,

Турцима га уграбили.

И до јуче држаху га

И бранише с’ дину шњиме,

Сад и они прихватише

Мухамеда славно име.

А измеђ њих неста крста.

Али куда? Ко би знао.

Само с’ чује, да је свецу

На Цетиње на гроб пао.

Буде л’ ово браћо Турци,

Старац ви се злу тек нада.

Црна Гора много ни је,

Још ће више задат’ јада.

Р’јеч ће она испунит’ се,

Што с’ из гроба некад зачу:

„Знак сам божји — ко м’ уздржи,

Слаб ће добит’ силу јачу“.

Јели крст у Црну Гору,

Она ти га и одржа.

И мах Турства колик’ бјеше —

Пропаст ће му бит’ још бржа“.

На те р’јечи ђеда мога, —

А сјетан је много био,

Нико рјечи не прозбори;

Свак се нешто замислио.

Јуче виђех Микулиће,

Ђе крст Књазу однијеше;

Јер крст они исти свечев

У њих скривен до сад бјеше.

И сјетих се приче ове

И она ме таче јако.

Страх ме: рјечи ђеда мога

Испуниг’ се могу лако“.

Бушатлија р’јеч изглави

И уздахну из дубока;

А животом нит се маче,

Нит’ подиже с земље ока.

И бегови сви сјеђаху

Замишљени, не помични.

Дивне слике, ал’ без духа,

Киповима пр’је су слични.

Не кажују, шта ко мисли,

А једнога сви се страве:

Зло знамење крст је они,

Зле су слутње, али праве.

Насмија се силом паша:

„Чудне ли га море бриге!

Ал’ ми бега не мољасмо,

Да ни старе учи књиге.

Што ни оће збор овакви!

Беспослица скрај огњишта.

То је било ил’ не било —

Стара прича, више ништа!

Но што ћемо? ја ве питам.

На то дајте одговора.

Зла је ура муке трп’јет —

Величат’ их још је гора“.

Селим бег му р’јеч прекиде:

„Није пашо то збор голи!

Чоек што зна то и прича

И хвата се, ђе га боли.

Исту причу ја сам слуша’,

Исте мисли мене море.

До сад н’јесам страх познава’,

Данас страх ме Црне Горе.

Крст крајински је ли у ње,

И Крајина сва је њена:

Од језера скадарскога,

Све до мора запјењена.

Хаџи Јусуф мудар бјеше,

На ћабу је три пут био,

Судбину је прозр’јет мога,

И чуј што је у њој штио:

Божија је записана

И она се мора стећи —

Из врлети црногорских

Владар ће ни један шљећи.

И крајинског свеца земље

Прикупиће све у шаку,

И сва сила залуд цару,

Предаће их том јунаку.

Давно бјеше — земље ове

Све од Драча до Мостара,

Нечесова војска силна

Тад прегази и похара.

Само светац са народом

У Црну се Гору спасе,

И ријечи свечеве се

Тога пута свуђ разгласе.

„Још ће много пута доћи

На мој народ искушење,

Ал’ слободу његову ће

Увјек хранит’ ово стјење.

И вјекови црне таме

Кад на народ мој нагрну —

С ових ст’јена разбијаће

Зрак слободе тмушу црну.

На крш ови много муке

Одњихаће свог јунака.

И опет ће земље моје

Мишица му подић’ јака“.

Што ће мудрост ђе не треба,

Истина се каже сама.

Крст са гроба свечевога

Сад је Књазу у рукама.

Књаз је јунак обећани —

Старицу ће да прихвати.

Крст знамење обећано —

Земан крсту дин да плати“.

У р’јеч ову дотрчало

Под капију једно Туре:

„Несретница једна ноћас

Утече ни у кауре.

Са конопцем низ бедем је

Спустила се прије зоре.

Рашта образ свој оцрње

Свакојако људи зборе.

Једни веле: слабо женско

Већ немогло трпјет муке.

Страх је било смрт дочекат’, —

У душманске оде руке.

Други веле: са поруком

Њу одавде посла неко,

Коме мука град већ бранит,

Ил’ му мито Кнез обрек’о.

Ал’ прије ће бити ова:

Вјереника има млада,

На Суторман заробљен је,

Измолит га сад се нада.

Што год било — њу су страже

Црногорске ухватиле,

И војска се сва сад боји

Ил’ издаје или хиле!“

Сви бегови поскочише

Па у војску на све стране.

И паша се хитро диже,

Гледа Турке и узда’не:

„Приче оне знамење су —

Ал’ клонуле душе њине;

Но знамење најцрње је —

Вјегство ове ђевојчине !...“