уторак, 1. јануар 2019.

IV. На мору

Војвода Симо Поповић



IV. На мору

Каква сила, који дуси
Суторману старовјеку
Измамљују из дубина
Данас ову страшну јеку?

Давна старца гњевна ’вако
Ко подиже из сна дуга?
И вукове и орлове
Изагна му из алуга?

Мир се давно у њ зацари,
Тишини се муклој свика;
Одкуд данас ови тутањ
И ка’ војске силна вика?

С громовима он се само
Одјекујућ’ разговара,
Кад му мутне облачине
Иа рамена падну стара.

С вјетровима он се дружи,
Што грмове старе ломе,
Кад поведу коло страшно
У бијесу помамноме.

Јеку мора трпи само,
Оно страшно кад с’ ужљути,
Па и њега више гледа,
Него што га може чути.

А војске су одавно му
Кршне стране сумињале,
Кад и када гледао је
Само чете српске мале.

И оне су с муком тешком
Прелазиле гребени му,
И у час би сакриле се
У страшнога боја диму.

У повратку побједнике
Радосно би старац прима;
А јел мука на њих била —
Укрива их душманима.

Хај, планина он је славна,
И сјећа се српска да је!
И ако га Турчин своји —
Ловћенова корјена је.

На голоме темену му
Град је јаки Турчин свио –
Ал’ крај града дневи, ноћи!
И српску је вилу крио.

Стољетна је, ал’ свеђ млада,
Поглед јој је пун весеља,
Које над у тузи жари : —
Црногорска то је жеља.

Море јој је њен љубавник,
За ким гине од старина;
На Суторман слази вазда,
Да га гледа од милина.

Одатле му слатко збори:
„Кад ћемо се, драги, стати?
Кад ли ће ме теби свести
Поносити моји свати?“

И њу море оздо гледа,
Тихо слуша р’јечи њене;
И често се раздрагано
Уза ломне пропне ст’јене.

И када му страшном хуком
О крш оштри вал запјени —
Ка’ да с’ чују жељни гласи:
 „Оди, драга, оди к мени!“ - - 

И дођоше жељни свати —
Кнез Никола с војском вељом;
Он се дига’, да састави
Дивно море с српском жељом.

А из дима из топова,
Што Суторман узјечаше,
Помоли се низам бјесни,
Да поздрави свате наше.

„Суторман ви сретан био!“
Заробљени низам збори.
„И Бар брзо, ако Бог да!“
У српској се војсци ори.

И здравицу ову прву
Кнез Никола вес’о прима,
Па се напр’јед к мору диже
Са јуначким сватовима.

Још три куле, три здравице,
У пут прими војска лака —
Па на море Кнез се спусти
Уз цик пушке и јунака.

Ту, по жељи, другог сунца
Осјаше их јасни зраци,
А Кнез с руке прстен скида,
У море га вес’о баци.

И узбуђен громко викну:
„Вјенчајем те данас, море,
Под вјечности вјенцем сјајним
Са слободом моје горе!

Удри данас о стијење,
С којим хрвеш од вјекова!
Нек се свијетом разлијеже
Твојом хуком слава ова!

Удри море, бучи силно,
Као данас срце моје!
Нека сада, ка’ икада,
С мојом ст’јеном твој вал поје!

О, слатка је пјесма ова
Заточника дугог души!
О слатка је веза нова,
Коју давно душман сруши.

Скочи, пјени, рикни гласом,
Шњим заклетве нек ни с’ оре:
„Већ не нико не раздвоји,

Док је живе Црне Горе!““










Нема коментара:

Постави коментар