IV. На мору

Војвода Симо Поповић

IV. На мору

Каква сила, који дуси

Суторману старовјеку

Измамљују из дубина

Данас ову страшну јеку?

Давна старца гњевна ’вако

Ко подиже из сна дуга?

И вукове и орлове

Изагна му из алуга?

Мир се давно у њ зацари,

Тишини се муклој свика;

Одкуд данас ови тутањ

И ка’ војске силна вика?

С громовима он се само

Одјекујућ’ разговара,

Кад му мутне облачине

Иа рамена падну стара.

С вјетровима он се дружи,

Што грмове старе ломе,

Кад поведу коло страшно

У бијесу помамноме.

Јеку мора трпи само,

Оно страшно кад с’ ужљути,

Па и њега више гледа,

Него што га може чути.

А војске су одавно му

Кршне стране сумињале,

Кад и када гледао је

Само чете српске мале.

И оне су с муком тешком

Прелазиле гребени му,

И у час би сакриле се

У страшнога боја диму.

У повратку побједнике

Радосно би старац прима;

А јел мука на њих била —

Укрива их душманима.

Хај, планина он је славна,

И сјећа се српска да је!

И ако га Турчин своји —

Ловћенова корјена је.

На голоме темену му

Град је јаки Турчин свио –

Ал’ крај града дневи, ноћи!

И српску је вилу крио.

Стољетна је, ал’ свеђ млада,

Поглед јој је пун весеља,

Које над у тузи жари : —

Црногорска то је жеља.

Море јој је њен љубавник,

За ким гине од старина;

На Суторман слази вазда,

Да га гледа од милина.

Одатле му слатко збори:

„Кад ћемо се, драги, стати?

Кад ли ће ме теби свести

Поносити моји свати?“

И њу море оздо гледа,

Тихо слуша р’јечи њене;

И често се раздрагано

Уза ломне пропне ст’јене.

И када му страшном хуком

О крш оштри вал запјени —

Ка’ да с’ чују жељни гласи:

 „Оди, драга, оди к мени!“ - - 

И дођоше жељни свати —

Кнез Никола с војском вељом;

Он се дига’, да састави

Дивно море с српском жељом.

А из дима из топова,

Што Суторман узјечаше,

Помоли се низам бјесни,

Да поздрави свате наше.

„Суторман ви сретан био!“

Заробљени низам збори.

„И Бар брзо, ако Бог да!“

У српској се војсци ори.

И здравицу ову прву

Кнез Никола вес’о прима,

Па се напр’јед к мору диже

Са јуначким сватовима.

Још три куле, три здравице,

У пут прими војска лака —

Па на море Кнез се спусти

Уз цик пушке и јунака.

Ту, по жељи, другог сунца

Осјаше их јасни зраци,

А Кнез с руке прстен скида,

У море га вес’о баци.

И узбуђен громко викну:

„Вјенчајем те данас, море,

Под вјечности вјенцем сјајним

Са слободом моје горе!

Удри данас о стијење,

С којим хрвеш од вјекова!

Нек се свијетом разлијеже

Твојом хуком слава ова!

Удри море, бучи силно,

Као данас срце моје!

Нека сада, ка’ икада,

С мојом ст’јеном твој вал поје!

О, слатка је пјесма ова

Заточника дугог души!

О слатка је веза нова,

Коју давно душман сруши.

Скочи, пјени, рикни гласом,

Шњим заклетве нек ни с’ оре:

„Већ не нико не раздвоји,

Док је живе Црне Горе!““