III. Полазак на Бар

Војвода Симо Поповић

III. Полазак на Бар

Подига’ се војник силни

Од Ловћена и од Кома,

Од далеког Дурмитора —

Ко из поља, ко из дома.

„Ха, на ноге соколови!“—

На глас цигли тек је стига’ —

Ко по плахој киши р’јека —

Пољем, гором свак се дига’.

Ко с’ у пољу на рад наша’,

Тешким ралом жуљећ’ длане —

Брзо скочи по оружје,

Да за браћом не остане.

Ко у гору овце паса’

Крај пастирке мила ока —

Стежућ срце весело је

Полетио лака скока.

Ко на крило сина држа’,

Учећ’ Српство млад да свети —

Мајци га је брзо дао,

Па куд сваки с пушком лети.

Од поклича првог још се

По горама јек одзива,

А већ бјеше на ногама

Црногорска војска жива.

Врви војник на све стране,

Лаки лаког на пут стиже;

Мислиш стјење све оживје,

Из корјена с’ тврда диже.

Без пуцњаве и без пјесме,

Али живо сваки хита.

А куда ће војска ова ?

Нико не зна, а свак пита.

„На Цетиње, ил’ на Рјеку —

Како коме сенат даје,

Изнајбрже свак да хита,

Ал’ без пуцња и без граје!“

Ту једину заповјед су

Чули момци од главара,

А друго ће чути, мисле,

Када нађу Господара.

Но свак опет чудио се,

Што ће сад да тамо чине?

На бојиште радије би

Пошле ове јуначине.

И сјетно је многи река’:

Знам зашто нас зову тамо —

Робова је турских пуно,

Ред не доша, да чувамо.

Ал’ ја стајат тамо нећу,

Но ћу тражит’ Господара,

И, главе ми, рећи ћу му

Па нека ме и искара:

„У крвави бој ме шиљи,

Ђе је мјесто за јунака,

А робље ти чуват’ може

Сваки старац с пепељака“!

Па у једу још помисли —

Ал’ то неће смјети рећи:

А по данас мог ћу роба

Ђе ухватим и посјећи...

Ал на Рјеку и Цетиње

Како које стижу чете,

Заповјед их срета нова:

Вир-пазару да полете.

И сад бјеше свако вес’о:

Куд идемо, сад већ знамо —

Да Лесендру и Врањину,

Жабљак тврди узимамо !..

Брзо ли се миса’ мјења!

Трени оком — ето друге!

Срцем чуство прелјева се,

Као боје л’јепе дуге.

Тек над Виром чете биле,

Обузе их чуство ново,

И друг друга зачуђено

Питао је: шта је ово?

Силну војску угледаше,

Равно поље ђе прекрили,

И топове на сред поља,

Под Никшиће што су били.

„Одкуд она сила овђе?“

Са гдавица ови зборе;

А из поља они вичу:

„Гле, још војске одозгоре!“

У чудо је сваки био ;

Мисле, је ли сан ил’ јава?

Да се тол’ка војска купи,

Нико живи није знава.

Глас је доша’ изненада,

Па немаху кад ни знати;

А брзо су ишли момци,

Ка’ да сваки окрилати.

Ал’ истоме Црногорцу

Пут је свуда куд окрене;

На том путу сто хиљада

Укриле би ломне стјене.

Па за то је свак помишља,

Да му племе само иде,

И на стражу да ће, можда,

Ил’ на Жабљак да с’ обиде.

Та два пут га Црногорци

Узимаху ка’ од шале ;

И ако је данас јачи —

Пао би им, да навале.

— Ал’ сад виде, некуд даље

Да се дигла војска ова.

На Жабљак би доста било

И сто ’ваких витезова.

Па и оног, у Никшиће

Кнез што рече, сад се сјете:

Кад им дође глас од њега,

Да му брзо сви долете!

Ево гласа, ево и њих,

Ево боја жељенога!

И радосни сад су само

Изгледали Кнеза свога.

Ал’ Кнез ђе је? Хај јунаци,

Многи ли је рад то знати!

Ал’ ноћ тавну, мисли тајне

Тешко ли је прогледати.

Кад би могли оком схватит’

Као срцем, силне моћи —

Пољем спушким виђели би

Свога Кнеза прошле ноћи.

Тек ноћ црна оштра брда

С долинама што изравни —

С четом својих витезова

Бјеше с’ дига’ витез славни.

Залуду га сердар Блажо

На свом дому устављаше:

„Ђаво не спи, Господаре,

Ноћ му поље, којим јаше.

На праг кућњи не може се,

Мрак те срете као греда;

Забљеште ти очи сјеном,

Привиђење крочит не да.

Крајина је ово мучна,

Турака је на њу пуно; —

Бар док мјесец мало сине

Устави се, моја круно!“

„Ноћ је мрачна, мој сердаре, —

Кнез му благо одговара —

Али миса’, што ме води,

У мраку ми пут отвара.

Мрачнија је ноћ, сердаре,

У коју ни народ чами,

Па оружјем нашим св’јетлим

Дасмо муњу и тој тами.

И да спаваш — своје зраке

Над тобом ће зора свести;

Ал’ слободе зору јасну

Рвајући ваља срести,“

„Опрости ми, Господаре,

Куд год проша, сретан био!

И не прими за зло старцу,

Што се мало замислио.

Служећ досад Господаре,

На здравље ти, ти си трећи,

Научих се над животом

Свога Кнеза стајат бдећи.

Пут ми ови, куд си крен’о,

Опасан се чини јако;

Ал’ да! и лећ’ тешко ј’ старцу—

Све ј’ соколу младом лако.

Хајде збогом! и нека те

Устопице срећа прати.

Кад не могу десном махат’,

Божју т’ помоћ бар ћу звати.“

Јунак пусти! сем старости

Ни сад нема друге мане;

Жа’ му дође — у бој с’ иде

А он дома да остане.

И остаде сам на прагу,

Кнеза неста посред мрака;

Шњиме језди пољем равним

Све бираних сто јунака.

Ноћ је црна, ни друг друга

Покрај себе не познаје;

На калпаку кнежевоме

Грб драгоцјен само сјаје.

Ноћ је тиха, храбрих срца

Ударац би чуо сваки,

Ал’ их скрива јек потмули

Од топота коња лаки.

И топ с Спужа рикне кад кад,

Бљесне пушка с караула,

Кад с’ причини стражи будној,

Да је близу нешто чула.

Ах, дивотне ноћи ове,

Што јуначко срце буди!

Те и старом поп Богдану

Мами пјесму сад из груди.

„Хај полеће ора сиви

Са Дунава мору сињу... “

Зимонића орла старог

Глас одјекну у тишину.

А Кнез вес’о прошапута:

„Дивну л’ пјесму запјевао!

Веселије још би пјева,

Куд идемо, кад би знао.“

Узигра му срце живо,

Па ободе свог лабуда;

За њим лете коњаници –

Равно им је поље свуда.

И у час га прелетише,

Кнез на другу страну свија;

Испод тврдих плоча коњма

Из калдрме плам избија.

Уљегоше у сокаке

Данилова града мала;

Још у једној кући само

Бл’једа свјетлост свјетлуцала.

Пред њом Кнез се уставио;

Марк’ Миљанов ту почива;

О глави му злоћа ишла,

Бог га спаса роду жива.

Па кнез дични сјетио се

Свог јунака и те ноћи;

Да не сврне рањенику

Не даде му срце проћи.

О, срце је племенито

Сваком бож’ји дар највећи;

Крунама је ц’јена права;

Шњим ко влада, друг је срећи.

Силу сила одржава;

Славу с гр’јехом клетва руши;

Вјечно живе само дјела,

Што у правој ничу души.

Признање је вјенац жртвам’

Оне други дар не траже;

Од љубави Кнеза свога

Црногорцу ништа драже.

Шњом му само сретно живе,

Шњом весело вазда гину;

Шњом и себе и њих диже

Бесмртности у висину.

Рањен јунак исирави се,

Кад радостан Кнеза виђе;

Љубав ова извида га,

Не болу га ране ниђе.

„Збогом остај, мој соколе!

Сврнух да те виђу само;

Далек ми је пут још ноћас —

Ваља живо да хитамо.

Знаш куда сам наумио,

Ако Бог да, у час л’јепи.

Побједи се надај славној,

Надањем се тијем кр’јепи.

Па крајини твојој хитај,

А наћ’ ћемо с’ брзо и ту —

Тек напојим мог лабуда

На Бојану валовиту“.

Кнезу јунак одговара:

„О, хвала ти по сто пута!

Љубав твоја мелем ми је,

Под њим мину рана љута.

Бог ти био у помоћи,

Што смислио сретно стига!“

Вес’о љуби кнезу руку,

Кнез весело остави га.

Па се опет коња прима,

Жељним путем живо хита;

А пратња се зачуђена

„Куд ли ћемо?“ шаптећ пита.

Кад су били спрам Каруча,

На Р’јеку их Кнез упути.

„А куд ћете после, — рече —

Тамо ћете одмах чути“.

Тешко сваком оставит’ га,

Ал’ не збори нико р’јечи;

А самтрећи Кнез се спусти,

Да језером пут препр’јечи.

Ту га сунце огријало,

А било је још високо,

Када на Вир међу војску

Изненада паде соко.

Као море вјетар силни

Радост војску усталаса;

„Ура! ура!..“ јекну пољем

Ка’ из једног силног гласа.

И радосна војска у час

Око Кнеза с’ искупила,

А он гласом громким викну:

„Здраво да сте, браћо мила!

Измучих ве трудним путом,

А још више тешком тајном;

Ал’ за то ћу, ако Бог да,

Побједом ве вјенчат сјајном.

Што сам хтио постига’ сам,

Траг ми злоћа изгубила;

А у помоћ Подгорици

Од свуд хита турска сила.

Сада напр’јед о јунаци,

Не губимо ни тренути;

Чекање је друг издајни,

Живом скоку кратки пути.

А слави ве водим новој,

Што ће засјат дивно стару

Крсташ барјак да дигнете

На славноме граду Бару.

Да уз овај крш саморан

Нашег мора вали пјене;

Та слободи нашој златној

Већ су уске ове стјене.

О јунаци, напр’јед сада!

На Суторман прије зоре!

А кад друго сунце гране —

Нек на српско сине море! “