VII. Помоћ Бару
У зрак први јасне зоре
На Нехају и на Хају
Крсташ барјак подиже се;
Топови га поздрављају.
Кличе војска раздрагана,
С краја на крај Спич се ори,
Ка’ о српској срећи овој
Вис са висом да говори.
Весели се с војском народ,
Љуби Кнезу скут и руке;
Свој се свога дохватио,
А отреса турске бруке.
Кнез весело ово гледа
И ужива сам милину,
Кад му поглед једном оде
Плавом мору у даљину.
Гледа дуго, виђе добро —
Бродови су, амо једре;
И весељем ка’ да новим
Сијнуше му очи ведре.
„У помоћ их Стамбол шаље; —
Кнез весео војсци збори.
Ал’ за нову славу стић’ ће,
Ако Бог да, Црној Гори.
Сузбисмо им силне војске,
Освојисмо град за градом,
А увјек се скоро бише
Тек сто наших са хиљадом.
И бродови сада ево
На нас шаку убојника;
Ал’ што с вишом хрвеш силом,
Побједи ти виша дика!
Јуче да су амо стигли
Удрили би ми на муку;
А данас им помоћ доцне —
Нема ко им пружит’ руку.“
У р’јеч ову Кнез још био,
Под Спич сташе оклопнице,
А за њима множ’ бродова
Једре као лаке тице.
Кад виђеше на градове,
Да им мјесец не сја више —
Вратише се Волујици,
На њу огањ оборише.
И грми им топ и не да
Ни јек јеку да ода’не;
Ал се држи Волујица —
Црногорци сад је бране.
Бећ бедеми уздрмани
У дубоко с’ море руше;
Танке куле плам притиска,
Ал’ још борци не клонуше!
Топ им пуца, пушке цикте,
Весели се халак ори;
Не пуштају на крај Турке,
Ка’ лав љути свак се бори.
На јек први од топова
Волујици Кнез је хита’;
Јездећ’ крајем не мицаше
Ока с мора валовита.
Виђе у дим Волујицу,
И плам проз дим, ђе се диже,
И бродове ђе се живо
Примакоше крају ближе.
Сад ће на крај, мислио је,
Турска војска да излети;
Двјести друга тол’кој сили
Хоће л’ моћи одољети?
Кад над барским пољем био
Из близине јасно гледа,
Како с краја топ и пушка
Бродовима с’ примаћ не да.
„Ха јунаци, сад не дајте,
Час најтежи све рјешава!
Сва је борба храброст гола,
А у њему само слава!“
Кнез узбуђен соколи их,
Као да га могу чути;
Па са војском својом лети,
Да још стигне у бој љути.
И с орлови неуморни
Таман стига Волујици,
А побједне војске мале
Сретоше га бурни клици.
Кад не могли на крај с војском,
И град што ће ломит’ више!
С катаркама поломљеним
Сви бродови отступише.
А кнез зађе, хвалећи је,
Храбру војску да разгледа;
Уморна је војска чила,
Ал’ умору с’ ни сад не да.
Са побједе славне сваком
У радости срце плива;
И рањеник бол устеже,
Кнеза вес’о дочекива.
Мртвијех је мало било,
Али рањен мал’ не сваки;
Чудо није крв да кане,
Ђе је прска и град јаки.
Око Кнеза с’ слегли момци;
Мило му је све да чује,
Ко се како у бој подн’о,
Па их за све пропитује.
У том збору веселоме
И смјеха је доста било;
И у боју најљућему
Црногорцу с’ шалит’ мило.
„Ево ови, Господаре, —
У смјех једни причат’ стали,
Из ровачких рупа дошли,
Мора никад не гледали.
Од бродова под једрима
Мњавали су тице неке,
Па стадоше ухакати,
Да с’ препану њине дреке.
На бедем се поперили
И махајућ’ дигли струке,
Док топ пуче — струку диже –
Остави
му срећом руке.“
Опет другог показаше, —
У ногу је рањен био,
Ал’ се и он са другима
Несташлуку своме смио.
„Са бедема, с оног ћошка,
Зва’ је Турке са бродова:
„Излазите из те крошње,
Година ви на зло ова!“
„И кумбуром гађа их је
А низам га отпоздрави —
Ранише му ногу само,
Сметеној му благо глави! “
Смијала се ц’јела војска,
Кнез радостан понајвише;
Мислио је: чудно ли се
Од бродова уплашише.
Па рањене и сву војску
Обилато Кнез дарива;
Нек весела весели се
И побједе сласт ужива.
Још виша им радост да је,
За Нехај им и Хај каза,
Да их ноћас прихватио
Без и једног крви млаза.
Бурним кликом поздравише
Црногорци Господара;
А у исти час достиже
Лаки вјесник сад од Бара:
„С бродовима турским овдје
Бој најжешћи кад је био —
Из града је Турчин испа’,
Проз војску се пробит’ хтио.
Клали су се, Господаре,
Ка’ свак, који прегне мр’јети;
Јуришу им помамноме
Мука бјеше одољети.
Ал’ помоћу божјом брзо
Сузбисмо их у град свије’;
У бјег њихов ћерасмо их
И сјекосмо до капије.”
Једва овог Кнез саслуша’,
Други гласник опет стаса:
„Здраво да си, Господаре,
Весела ти носим гласа.
Јутрос силна турска војска
Од Скадра ни ударила;
Уз низам је с Одо-бегом
Малесија ц’јела била.
У помоћ су Бару пошли,
Ал’ га ниђе не гледали —
По равноме Анамалу
Сад ти војска жари, пали.
Четрдесет добрих друга
Изгубисмо у бој ови,
Ал’ јуначка смрт им проста —
Храбро паше соколови.”
Пун радости Кнез узвикну:
„Црногорци евала ви!
Побједе су ваше сјајне
Вјенац прави вашој слави.
О јунаци моји мили!
Свак ве хвали и узноси —
Ка’ ја нико не љуби ве
И с вама се не поноси.
Јунаштво ми ваше — круна;
А без њега што би она?
Кам освештан крвљу вашом
Од сваког ми дражи трона!
Све мегдане данашњим сте
Обасјали сјајом новим;
Нек се држи Бар док могне,
Ал’ је пао бојем овим.“
Нема коментара:
Постави коментар