III
Куле
Дивно ли је у ноћ тиху
Виђет’ небо са зв’јездама;
Још дивније поље с војском
Са огњева хиљадама!
Поље ти се море чини,
У њем’ небо кад с’ огледа,
Кад га оспе звјезда неброј
И мјесеца свјетлост бл’једа.
Ал’ је небо тихо, мирно,
А пољана ова жива:
Као море, кад се дигне
Вал са валом да цјелива.
Узиграла војска силна,
Устресло се равно поље;
Плам весели на све стране,
И веселе свак’ је воље.
Тамо с’ спрема крај огњева
Сиромашка вечерица;
Амо òро соколасти
Скачу момци ведра лица.
Ено с’ тамо шала збија,
Смјех грохотни гором јечи;
А у шали ил’ у збиљи
Тек јуначке с’ чују рјечи.
Ко ће од ког бољи бити,
Ко ће у град скочит’ прије,
Ко уграбит’ булу љепшу,
Анђелијом крстити је.
Веселе се данас момци,
А сутра ће у бој љути;
Веселе се, ка’ да не ће
Нико од њих погинути.
Једна миса’ сваког згр’јева,
Те с’ ни смрти он не страви:
Живот мртви забораву,
Смрт јуначка води слави!
Што ће човјек жив а незнан,
Ка’ ни рађа да се није; -
И ко смрћу спомен диже,
Од стољетца сретнији је.
Ништа плахо, као живот,
Нит’ ко вара као срећа;
Што те више она сити,
Жеђ ти за њом све то већа.
Људској жељи краја нема,
Стигни једну, другој тежи, -
Благо оном њему сретном,
Ко с поштењем у гроб лежи!
За част, славу, што се боре,
Благо тијем јунацима!
До гроба је њина пјесма,
А по гробу пјесма њима!
О пјевајте, соколови,
О играјте момци лаки!
Од свакога сретнији сте,
Бесмртник је од вас сваки!
И пјевају соколови,
И играју момци бјесно.
Глас им громко одјекује,
Никшићко им поље т’јесно!
Али у сред ове треске,
У сред војске разигране,
Погледајте шатор они,
Око њега густе гране.
Кнез Никола ту је сио,
Око њега сви главари:
Војсковође храбре, славне,
Савјетници мудри, стари.
Док се војска игром лаком
И јуначком пјесмом слади,
Кнез је дотле с војводама
Закључио, што да ради.
Па свијема проговара
А око му радост каже:
“Што се ноћас вршит’ мора,
За сутра се не одлаже.
Ти војвода Вукотићу,
Хајд’ у горње одмах поље:
Вир, Растовац и Видрован,
Што пр’је узмеш тијем боље.
Тврђаве су оно јаке,
Град у свези с Дугом држе;
С тога Петре, мој војвода,
Заузми их, што мож’ брже.
Пребешки је врх преважан,
Заузму л’ га Турци - мука!
Осванемо л’ ми на њему -
Над градом је наша рука,
С тога хајде ти Врбицо,
Мој војводо поуздани,
На Требешку главицу ми
С топовима већ освани.
Тад главице студеначке
Поп Илија заузеће;
Пламенац је пламен живи,
Одоцнит’ се ни час неће.
Град никшићки с тијем ћемо
Са свих страна опколити;
Бранио се или преда’,
Ако бог да, наш ће бити!
Још ви једно само кажем,
Чувајте ми војску моју,
Један војник да без преше
Не погине ни у боју.
Што би мени Стамбол ц’јели,
Да изгине војска моја;
Уз побједу радост хоћу,
Не с кукањем славопоја.
Паз’те за то! Пред сунчаним
Вазда ј’ зраком мрак одб’јега’.
Ред блажени увјек влада,
Ђе бди око старијега!”
И војводе дигоше се,
Приступише кнезу руци,
А у војсци грају живу
Прекидоше труба’ звуци.
Из шатора кнез изиде,
Пред скупљену војску стаде;
Одвојио, што ће остат’,
Војводама друго даде.
Па свијема проговара:
“Здраво они што остану,
Здраво они, који пођу,
Слава оним, који пану!”
“Да живи Кнез!”- из свих грла
Заори се усклик вес’о.
Старац Будош и роб Никшић
Од усклика тог се стрес’о.
И војска се раздвојила,
И весело једна оде;
И војводе весело је
На весеље славно воде.
А ноћ тавна прихвати је,
Од злих очи’ да је скрије;
Кад је сјутра зора виђе,
И Турци су видјели је.
Једну војску на Требјеси,
А у куле друга бјеше -
Црногорци
соколови
Све их у час заузеше!
