среда, 29. јануар 2014.

III Куле

III

Куле

Дивно ли је у ноћ тиху
Виђет’ небо са зв’јездама;
Још дивније поље с војском
Са огњева хиљадама!

Поље ти се море чини,
У њем’ небо кад с’ огледа,
Кад га оспе звјезда неброј
И мјесеца свјетлост бл’једа.

Ал’ је небо тихо, мирно,
А пољана ова жива:
Као море, кад се дигне
Вал са валом да цјелива.

Узиграла војска силна,
Устресло се равно поље;
Плам весели на све стране,
И веселе свак’ је воље.

Тамо с’ спрема крај огњева
Сиромашка вечерица;
Амо òро соколасти
Скачу момци ведра лица.

Ено с’ тамо шала збија,
Смјех грохотни гором јечи;
А у шали ил’ у збиљи
Тек јуначке с’ чују рјечи.

Ко ће од ког бољи бити,
Ко ће у град скочит’ прије,
Ко уграбит’ булу љепшу,
Анђелијом крстити је.

Веселе се данас момци,
А сутра ће у бој љути;
Веселе се, ка’ да не ће
Нико од њих погинути.

Једна миса’ сваког  згр’јева,
Те с’ ни смрти он не страви:
Живот мртви забораву,
Смрт  јуначка води слави!

Што ће човјек жив а незнан,
Ка’ ни рађа да се није; -
И ко смрћу спомен диже,
Од стољетца сретнији је.

Ништа плахо, као живот,
Нит’ ко вара као срећа;
Што те више она сити,
Жеђ ти за њом све то већа.

Људској  жељи краја нема,
Стигни једну, другој тежи, -
Благо оном њему сретном,
Ко с поштењем у гроб лежи!

За част, славу, што се боре,
Благо тијем јунацима!
До гроба је њина пјесма,
А по гробу пјесма њима!

О пјевајте, соколови,
О играјте момци лаки!
Од свакога сретнији сте,
Бесмртник је од вас сваки!

И пјевају соколови,
И играју момци бјесно.
Глас им громко одјекује,
Никшићко им поље т’јесно!

Али у сред ове треске,
У сред војске разигране,
Погледајте шатор они,
Око њега густе гране.

Кнез Никола ту је сио,
Око њега сви главари:
Војсковође храбре, славне,
Савјетници мудри, стари.

Док се војска игром лаком
И јуначком пјесмом слади,
Кнез је дотле с војводама
Закључио, што да ради.

Па свијема проговара
А око му радост каже:
“Што се ноћас вршит’ мора,
За сутра се не одлаже.

Ти војвода Вукотићу,
Хајд’ у горње одмах поље:
Вир, Растовац и Видрован,
Што пр’је узмеш тијем боље.

Тврђаве су оно јаке,
Град у свези с Дугом држе;
С тога Петре, мој војвода,
Заузми их, што мож’ брже.

Пребешки је врх преважан,
Заузму л’ га Турци - мука!
Осванемо л’ ми на њему -
Над градом је наша рука,

С тога хајде ти Врбицо,
Мој војводо поуздани,
На Требешку главицу ми
С топовима већ освани.

Тад главице студеначке
Поп Илија заузеће;
Пламенац  је пламен живи,
Одоцнит’ се ни час неће.

Град никшићки с тијем ћемо
Са свих страна опколити;
Бранио се или преда’,
Ако бог да, наш ће бити!

Још ви једно само кажем,
Чувајте ми војску моју,
Један војник да без преше
Не погине ни у боју.

Што би мени Стамбол ц’јели,
Да изгине војска моја;
Уз побједу радост хоћу,
Не с кукањем славопоја.

Паз’те за то! Пред сунчаним
Вазда ј’ зраком мрак одб’јега’.
Ред блажени увјек влада,
Ђе бди око старијега!”

И војводе дигоше се,
Приступише кнезу руци,
А у војсци грају живу
Прекидоше труба’ звуци.

Из шатора кнез изиде,
Пред скупљену војску стаде;
Одвојио, што ће остат’,
Војводама друго даде.

Па свијема проговара:
“Здраво они што остану,
Здраво они, који пођу,
Слава оним, који пану!”

“Да живи Кнез!”- из свих грла
Заори се усклик вес’о.
Старац Будош и роб Никшић
Од усклика тог се стрес’о.

И војска се раздвојила,
И весело једна оде;
И војводе весело је
На весеље славно воде.

А ноћ тавна прихвати је,
Од злих очи’ да је скрије;
Кад је сјутра зора виђе,
И Турци су видјели је.

Једну војску на Требјеси,
А у куле друга бјеше -
Црногорци  соколови
Све их у час заузеше!







Примјетбе



среда, 22. јануар 2014.

II Никшићко поље

Војвода Симо Поповић



Никшићко поље

На Никшићко поље Кнез је
Већ са силном војском стаса’;
На пољу се војска сл’јеже,
Као море да с‘ таласа.

А низ Кунак поскакује
Још пошљедна чета лака,
Ка’ да нејде кршом љутим,
Но да лети из облака.

Јунаштвом је надахнута
Момчад дична срца чила;
У бој свети Кнез их води,
Па придошла сваком крила.

Неосјећа јунак муку,
Труд никакву не признаје
У радост му срце плива,
Срећом му се око сјаје.

Топла жеља, која увјек
У рађању умирала -
Сада им се ево жива
Божанствено виђет’ дала:

Под њима је поље равно;
Кнез са војском на пољу је;
И весела војска кличе,
А Никшић се жив не чује!

Па сад призор овај дивни
Од вјекова жељан страсно,
Уставио чету лаку
А барјактар викну гласно:

- Глас на своје грло пушта,
А из срца свијех збори -
 “О јунаци браћо мила,
Благо данас Црној Гори!

Дивно ли си, о Никшићко
Поље равно, поље славно!
Јунацима надалеко
Прослављено већ одавно.

Крваво си разбојиште
Од вјекова далекије’.
Борба крста и мјесеца
Престајала на те није.

Што у Турске силе било
Са крај дивљег њена св’јета -
Преко тебе свака пређе,
Кад на Црну Гору крета.

Војника би доста било,
Да крвави бој учине,
Кол’ко само паса виђе
И њихове величине.

Па хатова помамнијех
И бјеснијех коњаника;
Султанима вазда бјеху
Узданица, зор и дика.

Дивно ли си, о Никшићко
Поље равно, поље славно;
Ал’ што данас, то не виђе
Или никад ил’ одавно.

Што кољевка Обилића
У нас земан одњихала,
Црна Гора, српска круна
Што Србинству храбрих дала, -

На тебе је бојно поље,
Сва та сила данас пала,
И потресла својим махом
И оружјем обасјала!

Кнез Никјола, цар јунака’,
С’ тисућама све змајева,
По теби се, силни, шеће,
А твом граду страх ул’јева.

О, нек’ дрхти град Никшићки,
Он је грешник стари, тешки,
Сагради га пот и суза,
Што је проли Срб витешки.

А насели сама злица,
Све одметник рода, крста!
Ко отиште руку божју,
Његова се хвата прста.

Ал’ Николин мач освете,
Ког побједа свуда прати,
На њ’ се дига’, једним махом
Сад да сваки гријех плати.

Весели се, о Никшићко
Равно поље, српско поље!
Зеленит’ се од кад поче
Н’јеси било среће боље.

Град невјерства, који твоје
Српско лице грдијаше,
Заставе ће, ако бог да!
Окитити брзо наше.

Из јуначких прса’ крвљу
Црногорски витезови
Спраће с твога лица св’јетла
Одметништва биљег ови.

Твојег града пад извјесни
Почетак ће среће бити!
На теби ће, поље српско,
Косово се осветити.

Јер с’ тебе ће кнез Никола
Ка Призрену и Мостару:
Избавиће народ српски,
Обновиће славу стару! …”

С набрекнутим грудма чета
Слушала је барјактара;
А свакоме срце бјеше
Јуначкога пуно жара.

“Ура! хоће ако Бог да!”
Из свег грла викну сваки
Па у поље војсци вељој
Полећеше момци лаки.




понедељак, 20. јануар 2014.

I Сан Осман-беговице



У Никшићу граду тврдом
Мушовића диже с’ кула;
На душеку меканоме
Спава у њој дивна була.

Ка’ у чистом зраку тица
Кад весело пружи крила,
По бјеломе душеку је
Бјеле руке раширила.

А рукави свилени јој
Сабрали се до рамена;
Од бјелине мишке њене
Бјела ј’ свила само сјена.

Испод феса злаћенога
Просула се црна коса;
По образу пот јој лака
Ка’ по цв’јету ситна роса.

Груди пуне талашу се
Од слаткога њена диха,
Ка’ пупољци на џбун руже,
Тихи ветрић кад их њиха.

Спава була, слатко спава,
Од пута се још одмара;
Сватови је доведоше
Тек ономад из Мостара.

Спава була, слатко спава,
А Осман је мило гледа;
На душек је крај ње сио
Чар му њезин од ње неда.

И гледа’ је љубу дуго.
Жарким оком пуним страсти,
Врелим срцем пуним среће,
Са осмејком саме сласти.

Па се над њом тихо наже
И сркну јој с’ уста љубав,
Ка’ шарени кад се лептир
На цвијетак спусти убав.

Осмјехну се була прије,
Сјајне очи но отвори,
О врату му руке сави,
Па му драгом проговори:

“Твој ми пољуб сладак сваки,
Ал’ од сваког дражи ови -
Из мука ме шњим истрже,
Што ми даше тешки снови.

Сјеђела сам на чардаку, -
Ах, још и сад језа ми је!
Кад на једном, ал’ низ Кунак
Видјех главу страшне змије.

На глави јој круна златна,
А на круни крстић мали;
Крст и круну све су драги
Каменови обасјали.

На Шљивља је главом дошла,
А труп јој је још низ стране,
Ста’ је јека ка’ у гори
Када вихор ломи гране.

Дуго прође, док на Шљивља
Прикупи се змија ц’јела,
Па издиже главу силну
Из котура свога тјела.

Од свјетлости круне њене
Засјаше се поља, горе,
А наш Никшић, ка’ у мору
Страшног плама да изгоре.

Страх самртни обузе ме, -
У пламену горах и ја,
Кад, са једним скоком паде
Под Никшиће она змија.

И опаса варош силно!
Стаде шкрипа танких кула,
Стаде цика јадне ђеце,
Лелек страшни тужних була.


Тад повика змија нешто,
Ал’ ја не чух ништа више -
Из сна тешког пољупци ме
Слатки твоји пробудише.

У ратно смо доба страшно -
Страх ми даје санак ови;
Преблизу смо Црној Гори,
А предвиђу често снови! …”

Насмија се Туре младо,
Па говори својој љуби:
“Сан те ови учи, да се
Драго с драгим вазда љуби.

Да је вјечно дан са зором
Не би никад ноћи било;
И ми двоје да с’ љубљасмо,
Не би ти се оно снило.

Не будали, не страши се,
Црна Гора би и мину!
Рахатнија не би била
У харему падишину.

Као мало праха на длан
Планула је Црна Гора
Пред ордијом Сулејмана,
А од њена силна зора.

Једва с’ мјесец испунио
Од острошког љутог боја;
Већ се никад Црна Гора
Неће дићи љубо моја.

Од здравога срца само
Јуначки се поклич чује;
Ђе с’ одзива гором лелек
И у срцу: леле! ту је.

У ране је Црна Гора,
У црно су жене њене;
Јунаштво јој само оста
Да га пјесма још спомене.

А до овог боја не би
Црна Гора нама лака;
Грађанин ће у рај сваки,
Издржа’ је овдје пака’.

Дан нам није сласти пружа’,
Ноћи су нам без сна биле,
ђеца су нам закржљала,
Све од страха њене силе.”

Тако збори Осман млади
И на срцу стиска булу,
Кад, ал’ у град вика страшна,
А помамни бат у кулу.

Дотрчаше Мушовићи,
За оружје свак се хвата,
А Арслан-бег стари виче:
“Извед’те ми мога хата!”

И хата му изведоше
На њега се баци лако,
Ка’ од гробља даље да је,
А кољевци да с’ примак’о.

И задими равним пољем,
За њим сви су Мушовићи;
На добре су коње они,
Ал’ им тешко старца стићи.

Сам Осман-бег млади стиже
И до баба стаде свога;
Носаше гa мах јуначки,
Стид још више гонио га.

Виђе, е се нешто збило,
У харему док је био,
Па се боја’, да га посље
С тим ко неб и прекорио.

Те похита куд свак иде,
И не пита: куд? ни, камо? -
Јунак хита с јунацима,
Међу прве да је само.

За њима су Турци млоги
Изл’јетали из сокака;
Пут Шљивља је похитала
Коњаника чета лака.

Јер Турцима с’ првих стража
Глас немили бјеше стига’:
“Од Шљивља се дим и тутањ
Страховити ено дига’!”

Док су Турци изл’јетали
Дан а Шљивља виде што је -
Младој љуби Османовој
Срце силно куцало је.

Забринута тужно збори:
“Страх ми даде санак ови!
Преблизу смо Црној Гори
А предвиђу често снови!”

Није дуго потрајало,
Врнуше се Турци граду;
По сјетноме лицу њину
Досјети се сваки јаду.

У трен ока град је ц’јели
Глас страховит’ већ сазнао:
“Кнез Никола с војском вељом
На Шљивља је ено пао!”

Од огњева небројених
Дим притиска’ поља, горе;
Од пјесама веселијех
Сва се брда силно оре.

Ка’ на води лабудови,
Шатори се пољем б’јеле,
А Кнежев је шатор сјајни
Надвисио друге ц’јеле.

“На оружје!” Турци вичу;
“На оружје!” Свуд с’ одзива;
И шанчеве граде брзо,
Старо, младо не почива.

И Осман-бег на шанцу је;
Дома није још ни био,
А љуба му млада тужи:
“Мој се санак испунио!...”