I. Орлови
Лијеп је Никшић, град јуначки,
Црногорска жеља стара,
Ал’ час један у њему се
Ора српски не одмара.
Под орловска своја крила
Узео му златне кључе,
Па је прн’о лаким летом,
Куд га срце силно вуче
Једном махну снажним крилом
И Дуга се под њим сави —
Китња Дуга сад с Никшићем
Господара свога слави!
Другом махну — и Биљећа
Са Горанским прихвати га! —
Пивљанина Баја славног
Из ропства је племе дига’.
Опет махну лаким крилом —
Мостару се право диже!
Но у лету веселом га
......................................
„Лакше орле! јер ти носи
Празна мука штету вишу.
Сваком своје суђено је —
Облак орлу, рупа мишу.
У твом кршу ђе год хођеш —
И слободно хајд’ облаком –
Ал’ ширину око тебе
...................................
...................................
...................................
Но орлове врћи твоје —
..................................
Слуша ора из висина,
..................................
..................................
..................................
Узмучи се и узвитла,
Напр’јед не мож’, назад неће...
Док на једном право Кому
Пружи крила и полеће.
И орлова јато шњим је.
Куд ће? Они знају само.
Жалосни су, али живо
Ка’ да гракћу сви: „Онамо!...”
И орлова јато дивно
Лети брзо и све брже,
И већ кад су стати хтјели
......................................
„Лакше орле, не мори се,
......................................
......................................
......................................
Ка’ устр’јељен писну ора,
Сви орлови загракташе...
Болно јекну комска гора,
И Дечанн задрхташе.
Обасја их сунце нада,
Па у облак опет мину;
Тек назрјеше зраке спаса —
У стару су пали тмину.
Диже с’ ора у висину —
Тајна спла напрјед неда.
Хоће л’ Богу да се плаче?
Ил’ пут други да разгледа?
Иде ора са орлови
Истим путем, куд је стига —
У Никшиће тужан паде,
Одакле је вес’о дига’.
Црногорци — све орловн,
Равним пољем попадаше,
А са тугом својом тешком
На врх града Кнез изјаше.
На врх града Нпкшићкога,
Ту је стао Кнез Никола,
Очи су му пуне суза,
А препуно срце бола.
Тјесно ј’ грло за бол јаки,
Срце пукло нема гласа,
Силна прса преуска су,
Кад се оно усталаса.
Стоји кршно на бедему,
Мислио би ст’јена да је,
Али грудих надимање
Живот силни у њ одаје.
И већ да му прсну груди —
Олакша му уздах тешки,
А с уздахом р’јечи бола
Изговара Кнез витешки:
„Херцеговска земљо мила!
Изгубих те са врх мача.
Узданица бјех ти вазда
А сад — друг ти горког плача!
О Дечани моји свети,
Прађедовска просторијо!
.......................................
.......................................
Боже благи! је л’ гр’јех ово
Поколења нашег бједна?
Ил’ нас срчба твоја стиза
Још с ђедовека гроба ледна?
Ах, да није тол’ких трпња —
Само мога рода мука
Србину је измучила,
Да га штитн твоја рука!
На кршу му мученичком
Мач одбране свеђер сјаше
Пред олтаром храма светог,
Ђе слобода још тињаше.
Вјеран вјери и слободи
Муке страшне трпио је:
Да поврати прађедовско —
Живот, све је дава’ своје.
И сад силу азијатску
О свој крш је тврди скрха;
И већ робљу зрак слободе
Кад с ловћенског сину врха; —
Крвник љутп од Косова.
Кад му свладан ничце паде —
Ти допушти ....................
........................................
........................................
........................................
........................................
........................................
Опрости ми, Воже благи!
Збор је смућеп очајнику.
Ја ти с’ молим: сад помози
Твојем свегом мученику.
Мученику, роду српском
Сад помози, Боже свети!
Враге старе свладао је - —
........................................
.........................................
Да загрлим жељна брата,
Кад сам скупом крвљу земљи
Отворио свуда врата!
И за твоје опроштење
Старих гр’јеха храбро гин’о,
И ордије невјерничке
На жртвеник многе прин’о.
С крвљу својом принио сам
На тисуће невјерннка
Ђедовини Неманића,
Твојнх, Боже, угодника.
И свецима чудотворннм
Ждребаничком н острошком,
Што ми држе срце чисто
Пред вјечнијем твојим оком.
И у земљн Херцеговој
Жртвеник сам нови дига’ —
Враге свлада твојом руком,
Њу отреса старог ига.
О, па да смо и ми бједни
У ђедовски гријех пали —
Многом крвљу п мукама
Гријех смо сваки покајали.
Но опрости п помози —
......................................
......................................
......................................
И орлове моје храбре
Повешћу ти у бој нови,
Име твоје и знак свети,
Ђе још није, да с’ обнови! . . .“
Са молитвом и јадањем
Кнез је срцу олакшао,
И ублажен сад је војску
Око себе погледао.
Дивна војска! умор не зна,
Па весело пољем скаче,
Граје сваки, мислио би
Натјече се ко ће јаче.
Не море их мисли тешке, —
—Кнез нек мисли куд ће шњима!
Погинути, али добит’ —
Ту тек миса’ сваки има.
Ни жалост му не зна срце,
Тек једну му можеш чути:
Један живот, па не може
Више пута погинути!
Ора ј’ рођен да орлује,
И он јунак да се бори,
О боју му миса’ вазда,
Па о боју и сад збори.
Два се орла узнијела
Изнад војске повисоко,
Па знамење то јуначко
Примамило сваком око.
Гледају их Црногорци,
Ђе с’ у коло оба вију,
Ђе се сретну па прометну,
Исто као бој да бију.
И несташни момци одмах
Сваком орлу име дали:
Једном Султан а Кнез другом —
Па их мирно тад гледали.
Док узмаче један ора,
Румији се даде гори,
А други се за њим пушти —
Тад у војсци свуд заори:
„Кнез надјача! Султан бјежи ’
Стан, Султане, Кнез те стиже!...“
По р’јеч сваки и у војсци
Она с’ силна вика диже.
Кнез орлове своје слуша
Гледећ’ оне у даљину,
И радост му на један пут
Срцем прође, оком сину.
И у себи проговара:
То су воље божје знаци —
Над војском ми с’ орли вију
А слуте ми бој јунаци.
И к Румији, мору плавом
Полећеше тице миле,
Од куд су ми у час исти
Моје мислп долетиле.
Хајд’те, збогом, о орлови,
Наћ’ ћемо се опет неђе.
Биће крви, ако Бог да,
И јуначке за вас јеђе . . .
Па у кулу Кнез уљеже.
Три војводе дозвао је,
И шњима је дуго в'јећа,
А о чему — тајна то је.
Кад ишета с војводама,
Ведрога је лица био
У војску је сиша доље,
Сву је редом пролазио.
„Чуј ме војско! — Кнез повика —
Сјутра зором сваки дома.
Богати сте славом бојном,
Ал’ на дому свак сирома.
Без усјева жетве нема,
Пуна кућа срце пуни;
Јунаштвом сте овјенчани,
Сад нека ве рад окруни.
За мало ве вријеме пуштам,
Ал’ и то ће доста бити :
Узрадиће свак понешто,
На дом миле загрлити!
Па када ви глас мој дође —
Свак крај мене брзо да је!
Оградисмо лијепу кућу,
Али јоште — преуска је!
II. Уводе
У сарају подгоричком
Сајиб паша уранио;
На миндерлук мекани је
Сам са својим јадом сио.
У харему не чује се
Цијукање милих тица:
У кавез их преби муња
Са пашина гњевна лица.
Не пружа му јутрос каву
Голубица’ јато млади’,
Нит’ он срче сласт им с уста,
Грку каву да заслади.
У груди му срце гњевно,
У руци му б’јела брада,
А по челу намрштену
Вије с’ коло црних јада.
У мисли је тешке пао,
Па из њих се једном трже :
„Дође л’ Алил?“ —викну наша —
„Нека дође изнајбрже.“
Па сам собом опет збори:
„У злогласне Мартиниће,
Говоре ми: Кнез је доша’!
Проричу ми : Боја би’ће!
Зла, пророштва мојој души,
Уздрхтану што ми дави!
Страве, те ме у сну море,
Обл’јећу ме сад на јави.
У Спужу сам стаја тол’ко,
И бјех слика пужа права:
Кол’ко пута рог помолих —
Повукох га, ал’ крвава.
Бој сам сваки изгубио,
Похарчио војске сила;
Под стијење карадашко
Клонуше ми цару крила.
И помислит’ на бој нови
Од смрти ми страшније је,
Ни поглед ми кроз пенџере
Помолит’ се већ несмије.
Кад погледам — чини ми се,
Кучке горе све су ближе;
А из горе с војском силном
Марк Миљанов да се диже.
Утече л’ ми поглед пољу —
Страшила ми и ту ничу:
Ту Пламенца виђу с војском —
Напр’јед јуре, не узмичу.
И већ свладан очајањем
Дигнем поглед пут небеса —
Ни ту мира, но ми срце
Привиђње горе стреса.
Петровића Божа вођу
Устрављен ми поглед срета,
Ђе с орлова јатом страшним
Подгорицу пљен обл’јета.
А сад на глас, Кнез да иде!
Паша с’ стресе и умуче...
Свилен застор с врата с’ диже,
Роб се Алил ропски вуче.
А за њим су још два роба;
Скрштене им дрхте руке;
Лица су им исписале
Грозним страхом дуге муке.
„Нађе ли их?— паша викну —
Да ме Власи не преваре?“
Алил тихо одговара:
„Неће ови, Господаре!
Сва је раја Цару вјерна,.
Највјернији ови су ти;
Преваре ли они пашо —
Ја ћу шњима погинути!“
„Ослањам се на р’јеч твоју,
Мјештанин си, па знаш сваког;
Преваре ли — погин’о си,
Алаха ми мога јаког!
А ви, Власи, чујте добро!
Кнез је с војском у Брдима;
Рад сам право знати ђе је
И колико војске има.
Хоће л’ с војском к Подгорици —
Све можете л’јепо знати;
Ви сте Власи ка’ и они,
На вас неће посумњати.
У мене је војске доста,
Још више ће сјутра доћи;
Ударили Кнез на мене —
Куд је доша’ неће проћи.
Но мило ми опет чути,
Да се добро понаредим;
А боја сам баш и жељан,
Већ без кавге дуго сједим.
Пуштасмо их до сад лако,
Па се Власи осилили,
Ал’ познаће овог пута,
Да су с Царем заратили.
Но сад хајте, похитајте,
Све до ноћи морам знати;
Послужител’ Цара вјерно —
Сјајно ћу ве даровати!“
Лукав паша јуначи се,
А у кости страх је скрио ;
Страшећ’ рају, мисли, не бил’
С т’јем и Кнеза преварио.
А два Срба злосретника,
Пред пашом се поклонише:
„По милој ни заповједи
Свршићемо то и више! “
И отоле дигоше се
У крваве Мартиниће;
Мислили су, Кнез је тамо;
Ако није — брзо стић’ ће.
И пашине од како су
Оставили бјеле дворе,
Ћутећи су ишли оба,
Р’јечи једне не говоре.
Њих су мисли обузеле;
А какве су ? Б0г ће знати!
Можда оба помишљаху:
„Гр’јех је народ свој издати!“
Па страхују, да им може
Вјетар паши р’јеч пон’јети;
Кад о концу глава виси —
Лако л’ јој је да полети!
Ил’ смишљају можда збиља,
Да изврше дјело црно?
Дар од паше, страх од силе
Можда им је св’јест преврн’о!
Већ границу прегазише,
И све мотре око себе;
Да ли траже Црногорце,
Ил’ им од њих срце зебе?
И виђеше свуђ димове
По главица’ наоколо,
И у диму ђе се бјели
Шаторова много коло.
Но једно им чудно било —
Што не виде војске ниђе;
Већ далеко загазише,
А њих нико још не виђе.
Тек под кулу Радовића
Кад су дошли, ту су стали;
Пред њом нашли Црногорце,
Па за Кнеза упитали.
Пријави их стража Кнезу
И уведе одмах к њему;
И пред Кнезом стану оба,
Скут и руку прихвате му.
И уводе весело су
Погледали Господара,
Но поглед им опет пред њим
С тешке мисли стид обара.
„Допушти ни, Господаре, —
Један од њих проговори —
Да ти срце отворимо,
Јер ни тешким грјехом гори.
Зећани смо, ја и друг ми,
И паша не посла’ амо,
Да видимо ђе си, Књаже,
И војску ти разгледамо.
Тешко ни је било поћи,
Црно име примит’ на се,
Али пута другог не би,
Да се црни живот сиасе.
Истину ти говоримо,
О, вјеруј ни, молимо те!
Ми смо живот спасли себи,
Ти га спаси од срамоте.
Не држи не за уводе,
Јер то нијесмо никад били;
Гријех ни ц’јели, што морасмо
Покорит’ се турској сили.
Ал’ још ноћас, када чусмо
Е не паша шиље амо:
Ми се оба завјерисмо,
Да ти, Књаже, све одамо.
Да је жељан с тобом боја,
И то није паша река’,
И да војске доста има,
А још већу сјутра чека.
Истина је, индат ће му
Доћ од Скадра и од мора;
На Ћемовско пашће прије
Него прва гране зора.
Тек је чуо, да си доша’,
И у Брда с војском пао —
Живе муке спопаше га,
За помоћ је кликовао.
Прикупиће војске доста,
Ал’ ти неће одољети;
Ако Бог да, овог пута
И нашој ће сванут’ Зети.
Ах, наш мили Господаре,
Жељно ли те чека раја!
Твоје име не спомиње
Без тешкога уздисаја.
И тек чусмо да си с војском
На ове се дига’ стране —
Сви смо тајно свезали се,
Да на ноге свак устане.
Само један миг од тебе —
И народ ће устат’ ц’јели;
Не могнемо л’ твоји бити —
Смрт нека не тек од’јели!
Муке трпјет’ и Турчину
Измет чнњет’ нротив браће —
То Зећанин неће више,
Јадни живот прије даће.
Свом животу част смо дужни,
Теби живот, Господаре;
Крвљу твојом ти не штитиш,
Ка’ ти преци наше старе.
Још владике Данила су
Нас притегле к теби муке,
Кад му Турци смртни колац
У везане даше руке.
Ти под сјеном његовом си,
Нас под твоју руку прими,
За слободу, што ни носиш,
Да прол’јемо крвцу и ми!“
Истинита р’јеч се позна,
Она к срцу пут отвара;
И Кнеза се такле ове,
Па им благо одговара:
„Благо оном покољењу,
Благородно које памти
Свету жртву, што клонулом
Роду живот нов распламти!
Њему пропаст грозит’ може,
Ал’ му неће доћи главе;
Свог живота извор сам је,
Јемство тврдо нове славе.
Турски - зулум вас удави,
Стару славу вам обништа,
Ал’ дух српски ето плану
С Немањина још огњишта.
Отрјесне ве тако виђет’,
Мило ми је, Срби моји;
Ал’ сад хајд’те, па реците
Сваком, нека мирно стоји.
Ја не тражим од вас жртве,
Трпјели сте јадни доста;
Милије ми то сачуват’,
Што под муком живо оста.
До доласка мога тамо
Увите се турској сили;
Укора ви за то нема,
А мене сте исто мили.
Не могу ви право казат’,
Кад ћу Зету прегазити,
Ал’ знадите поуздано —
Брзо ћете моји бити.
Тако народ поздравите,
А за пашу како знате;
Ви ћете му умјет’ сами,
Рог за св’јећу да продате.“
И весело опет руци
Срби Кнезу приступише;
Право бјеху паши рекли:
„Свршићемо то и више.“
Кад Кнез оста сам на кулу,
Задовољно насмија се:
„Што од Срба сада дознах,
Потврђује прве гласе.
Препао се Сајиб паша,
Залуд збори: боја жели;
Купи војску, ал’ не за бој,
Но да шњоме страх подјели.
Јадни паша мнсли, амо
Да велике војске има,
Јер шаторе и огњеве
Свуда види по брдима.
Не зна паша — сто огњева
Један војник да налаже,
А шатори да су празни,
Нема паши ко да каже.
Паша мисли, на њега ћу;
Куд се спремам и не слути.
Још два дана чекај само,
Па ћеш пашо и то чути.
Зећане ми моје жао,
Што их морам сад обићи;
Али неће дуго проћи,
И њима ћу брзо стићи.“ —
Још глас јасни хоџин није
Са мунара, акшам вика,
А пред пашом забринутим
Два су Срба уводника.
При вратима згрчили се,
Свак би река: раја права!
Страшљиво им трепће око,
А кољено поклецава.
„Сва смо Брда, пашо, прошли,
Ову смо војску разгледали,
Да још боље све сазнамо,
И Књазу смо приступали.
Рекосмо му: зудум турски
Дига’ нас је са огњишта;
Ал’ можда ни не вјерова,
Не рече ни на то ништа.
Но од војске све смо чули,
И што ни је Књаз затаја’:
Силна војска скупила се,
Подгорицу да осваја.
Ми смо свијем’ говорили:
Ако крену зло ће проћи,
Јер да силну имаш војску,
И да ће ти још придоћи.
Но збиља су пресилили
Право си ни јутрос река;
Смијући се рекоше ни:
„Знамо да не сам не чека!““ ...
Још хтједоше нешто рећи,
Ал’ их паше р’јеч испрати:
„Хајд’те сада, почините,
Сјутра ћу ве опет звати.“ ....
Сам је паша. Из прси му
За уздахом уздах лети:
„Из Спужа сам изн’о главу —
Оставих је сад у Зети...“
III. Полазак на Бар
Подига’ се војник силни
Од Ловћена и од Кома,
Од далеког Дурмитора —
Ко из поља, ко из дома.
„Ха, на ноге соколови!“—
На глас цигли тек је стига’ —
Ко по плахој киши р’јека —
Пољем, гором свак се дига’.
Ко с’ у пољу на рад наша’,
Тешким ралом жуљећ’ длане —
Брзо скочи по оружје,
Да за браћом не остане.
Ко у гору овце паса’
Крај пастирке мила ока —
Стежућ срце весело је
Полетио лака скока.
Ко на крило сина држа’,
Учећ’ Српство млад да свети —
Мајци га је брзо дао,
Па куд сваки с пушком лети.
Од поклича првог још се
По горама јек одзива,
А већ бјеше на ногама
Црногорска војска жива.
Врви војник на све стране,
Лаки лаког на пут стиже;
Мислиш стјење све оживје,
Из корјена с’ тврда диже.
Без пуцњаве и без пјесме,
Али живо сваки хита.
А куда ће војска ова ?
Нико не зна, а свак пита.
„На Цетиње, ил’ на Рјеку —
Како коме сенат даје,
Изнајбрже свак да хита,
Ал’ без пуцња и без граје!“
Ту једину заповјед су
Чули момци од главара,
А друго ће чути, мисле,
Када нађу Господара.
Но свак опет чудио се,
Што ће сад да тамо чине?
На бојиште радије би
Пошле ове јуначине.
И сјетно је многи река’:
Знам зашто нас зову тамо —
Робова је турских пуно,
Ред не доша, да чувамо.
Ал’ ја стајат тамо нећу,
Но ћу тражит’ Господара,
И, главе ми, рећи ћу му
Па нека ме и искара:
„У крвави бој ме шиљи,
Ђе је мјесто за јунака,
А робље ти чуват’ може
Сваки старац с пепељака“!
Па у једу још помисли —
Ал’ то неће смјети рећи:
А по данас мог ћу роба
Ђе ухватим и посјећи...
Ал на Рјеку и Цетиње
Како које стижу чете,
Заповјед их срета нова:
Вир-пазару да полете.
И сад бјеше свако вес’о:
Куд идемо, сад већ знамо —
Да Лесендру и Врањину,
Жабљак тврди узимамо !..
Брзо ли се миса’ мјења!
Трени оком — ето друге!
Срцем чуство прелјева се,
Као боје л’јепе дуге.
Тек над Виром чете биле,
Обузе их чуство ново,
И друг друга зачуђено
Питао је: шта је ово?
Силну војску угледаше,
Равно поље ђе прекрили,
И топове на сред поља,
Под Никшиће што су били.
„Одкуд она сила овђе?“
Са гдавица ови зборе;
А из поља они вичу:
„Гле, још војске одозгоре!“
У чудо је сваки био ;
Мисле, је ли сан ил’ јава?
Да се тол’ка војска купи,
Нико живи није знава.
Глас је доша’ изненада,
Па немаху кад ни знати;
А брзо су ишли момци,
Ка’ да сваки окрилати.
Ал’ истоме Црногорцу
Пут је свуда куд окрене;
На том путу сто хиљада
Укриле би ломне стјене.
Па за то је свак помишља,
Да му племе само иде,
И на стражу да ће, можда,
Ил’ на Жабљак да с’ обиде.
Та два пут га Црногорци
Узимаху ка’ од шале ;
И ако је данас јачи —
Пао би им, да навале.
— Ал’ сад виде, некуд даље
Да се дигла војска ова.
На Жабљак би доста било
И сто ’ваких витезова.
Па и оног, у Никшиће
Кнез што рече, сад се сјете:
Кад им дође глас од њега,
Да му брзо сви долете!
Ево гласа, ево и њих,
Ево боја жељенога!
И радосни сад су само
Изгледали Кнеза свога.
Ал’ Кнез ђе је? Хај јунаци,
Многи ли је рад то знати!
Ал’ ноћ тавну, мисли тајне
Тешко ли је прогледати.
Кад би могли оком схватит’
Као срцем, силне моћи —
Пољем спушким виђели би
Свога Кнеза прошле ноћи.
Тек ноћ црна оштра брда
С долинама што изравни —
С четом својих витезова
Бјеше с’ дига’ витез славни.
Залуду га сердар Блажо
На свом дому устављаше:
„Ђаво не спи, Господаре,
Ноћ му поље, којим јаше.
На праг кућњи не може се,
Мрак те срете као греда;
Забљеште ти очи сјеном,
Привиђење крочит не да.
Крајина је ово мучна,
Турака је на њу пуно; —
Бар док мјесец мало сине
Устави се, моја круно!“
„Ноћ је мрачна, мој сердаре, —
Кнез му благо одговара —
Али миса’, што ме води,
У мраку ми пут отвара.
Мрачнија је ноћ, сердаре,
У коју ни народ чами,
Па оружјем нашим св’јетлим
Дасмо муњу и тој тами.
И да спаваш — своје зраке
Над тобом ће зора свести;
Ал’ слободе зору јасну
Рвајући ваља срести,“
„Опрости ми, Господаре,
Куд год проша, сретан био!
И не прими за зло старцу,
Што се мало замислио.
Служећ досад Господаре,
На здравље ти, ти си трећи,
Научих се над животом
Свога Кнеза стајат бдећи.
Пут ми ови, куд си крен’о,
Опасан се чини јако;
Ал’ да! и лећ’ тешко ј’ старцу—
Све ј’ соколу младом лако.
Хајде збогом! и нека те
Устопице срећа прати.
Кад не могу десном махат’,
Божју т’ помоћ бар ћу звати.“
Јунак пусти! сем старости
Ни сад нема друге мане;
Жа’ му дође — у бој с’ иде
А он дома да остане.
И остаде сам на прагу,
Кнеза неста посред мрака;
Шњиме језди пољем равним
Све бираних сто јунака.
Ноћ је црна, ни друг друга
Покрај себе не познаје;
На калпаку кнежевоме
Грб драгоцјен само сјаје.
Ноћ је тиха, храбрих срца
Ударац би чуо сваки,
Ал’ их скрива јек потмули
Од топота коња лаки.
И топ с Спужа рикне кад кад,
Бљесне пушка с караула,
Кад с’ причини стражи будној,
Да је близу нешто чула.
Ах, дивотне
ноћи ове,
Што јуначко
срце буди!
Те и старом поп Богдану
Мами пјесму сад из груди.
„Хај полеће ора сиви
Са Дунава мору сињу... “
Зимонића орла старог
Глас одјекну у тишину.
А Кнез вес’о прошапута:
„Дивну л’ пјесму запјевао!
Веселије још би пјева,
Куд идемо, кад би знао.“
Узигра му срце живо,
Па ободе свог лабуда;
За њим лете коњаници –
Равно им је поље свуда.
И у час га прелетише,
Кнез на другу страну свија;
Испод тврдих плоча коњма
Из калдрме плам избија.
Уљегоше у сокаке
Данилова града мала;
Још у једној кући само
Бл’једа свјетлост свјетлуцала.
Пред њом Кнез се уставио;
Марк’ Миљанов ту почива;
О глави му злоћа ишла,
Бог га спаса роду жива.
Па кнез дични сјетио се
Свог јунака и те ноћи;
Да не сврне рањенику
Не даде му срце проћи.
О, срце је племенито
Сваком бож’ји дар највећи;
Крунама је ц’јена права;
Шњим ко влада, друг је срећи.
Силу сила одржава;
Славу с гр’јехом клетва руши;
Вјечно живе само дјела,
Што у правој ничу души.
Признање је вјенац жртвам’
Оне други дар не траже;
Од љубави Кнеза свога
Црногорцу ништа драже.
Шњом му само сретно живе,
Шњом весело вазда гину;
Шњом и себе и њих диже
Бесмртности у висину.
Рањен јунак исирави се,
Кад радостан Кнеза виђе;
Љубав ова извида га,
Не болу га ране ниђе.
„Збогом остај, мој соколе!
Сврнух да те виђу само;
Далек ми је пут још ноћас —
Ваља живо да хитамо.
Знаш куда сам наумио,
Ако Бог да, у час л’јепи.
Побједи се надај славној,
Надањем се тијем кр’јепи.
Па крајини твојој хитај,
А наћ’ ћемо с’ брзо и ту —
Тек напојим мог лабуда
На Бојану валовиту“.
Кнезу јунак одговара:
„О, хвала ти по сто пута!
Љубав твоја мелем ми је,
Под њим мину рана љута.
Бог ти био у помоћи,
Што смислио сретно стига!“
Вес’о љуби кнезу руку,
Кнез весело остави га.
Па се опет коња прима,
Жељним путем живо хита;
А пратња се зачуђена
„Куд ли ћемо?“ шаптећ пита.
Кад су били спрам Каруча,
На Р’јеку их Кнез упути.
„А куд ћете после, — рече —
Тамо ћете одмах чути“.
Тешко сваком оставит’ га,
Ал’ не збори нико р’јечи;
А самтрећи Кнез се спусти,
Да језером пут препр’јечи.
Ту га сунце огријало,
А било је још високо,
Када на Вир међу војску
Изненада паде соко.
Као море вјетар силни
Радост војску усталаса;
„Ура! ура!..“ јекну пољем
Ка’ из једног силног гласа.
И радосна војска у час
Око Кнеза с’ искупила,
А он гласом громким викну:
„Здраво да сте, браћо мила!
Измучих ве трудним путом,
А још више тешком тајном;
Ал’ за то ћу, ако Бог да,
Побједом ве вјенчат сјајном.
Што сам хтио постига’ сам,
Траг ми злоћа изгубила;
А у помоћ Подгорици
Од свуд хита турска сила.
Сада напр’јед о јунаци,
Не губимо ни тренути;
Чекање је друг издајни,
Живом скоку кратки пути.
А слави ве водим новој,
Што ће засјат дивно стару
Крсташ барјак да дигнете
На славноме граду Бару.
Да уз овај крш саморан
Нашег мора вали пјене;
Та слободи нашој златној
Већ су уске ове стјене.
О јунаци, напр’јед сада!
На Суторман прије зоре!
А кад друго сунце гране —
Нек на српско сине море! “
IV. На мору
Каква сила, који дуси
Суторману старовјеку
Измамљују из дубина
Данас ову страшну јеку?
Давна старца гњевна ’вако
Ко подиже из сна дуга?
И вукове и орлове
Изагна му из алуга?
Мир се давно у њ зацари,
Тишини се муклој свика;
Одкуд данас ови тутањ
И ка’ војске силна вика?
С громовима он се само
Одјекујућ’ разговара,
Кад му мутне облачине
Иа рамена падну стара.
С вјетровима он се дружи,
Што грмове старе ломе,
Кад поведу коло страшно
У бијесу помамноме.
Јеку мора трпи само,
Оно страшно кад с’ ужљути,
Па и њега више гледа,
Него што га може чути.
А војске су одавно му
Кршне стране сумињале,
Кад и када гледао је
Само чете српске мале.
И оне су с муком тешком
Прелазиле гребени му,
И у час би сакриле се
У страшнога боја диму.
У повратку побједнике
Радосно би старац прима;
А јел мука на њих била —
Укрива их душманима.
Хај, планина он је славна,
И сјећа се српска да је!
И ако га Турчин своји —
Ловћенова корјена је.
На голоме темену му
Град је јаки Турчин свио –
Ал’ крај града дневи, ноћи!
И српску је вилу крио.
Стољетна је, ал’ свеђ млада,
Поглед јој је пун весеља,
Које над у тузи жари : —
Црногорска то је жеља.
Море јој је њен љубавник,
За ким гине од старина;
На Суторман слази вазда,
Да га гледа од милина.
Одатле му слатко збори:
„Кад ћемо се, драги, стати?
Кад ли ће ме теби свести
Поносити моји свати?“
И њу море оздо гледа,
Тихо слуша р’јечи њене;
И често се раздрагано
Уза ломне пропне ст’јене.
И када му страшном хуком
О крш оштри вал запјени —
Ка’ да с’ чују жељни гласи:
„Оди,
драга, оди к мени!“ - -
И дођоше жељни свати —
Кнез Никола с војском вељом;
Он се дига’, да састави
Дивно море с српском жељом.
А из дима из топова,
Што Суторман узјечаше,
Помоли се низам бјесни,
Да поздрави свате наше.
„Суторман ви сретан био!“
Заробљени низам збори.
„И Бар брзо, ако Бог да!“
У српској се војсци ори.
И здравицу ову прву
Кнез Никола вес’о прима,
Па се напр’јед к мору диже
Са јуначким сватовима.
Још три куле, три здравице,
У пут прими војска лака —
Па на море Кнез се спусти
Уз цик пушке и јунака.
Ту, по жељи, другог сунца
Осјаше их јасни зраци,
А Кнез с руке прстен скида,
У море га вес’о баци.
И узбуђен громко викну:
„Вјенчајем те данас, море,
Под вјечности вјенцем сјајним
Са слободом моје горе!
Удри данас о стијење,
С којим хрвеш од вјекова!
Нек се свијетом разлијеже
Твојом хуком слава ова!
Удри море, бучи силно,
Као данас срце моје!
Нека сада, ка’ икада,
С мојом ст’јеном твој вал поје!
О, слатка је пјесма ова
Заточника дугог души!
О слатка је веза нова,
Коју давно душман сруши.
Скочи, пјени, рикни гласом,
Шњим заклетве нек ни с’ оре:
„Већ не нико не раздвоји,
Док је живе Црне Горе!“
V. Опсада
Док Кнез с војском мору сиде —
Дв’је су војске пред њим дигле;
Хитале су још дан исти,
Под Бар тврди не би л’ стигле.
Једна пољем ходила је,
Друга косом од Румије.
Нико на пут не стаде им —
И ко ј’ хтио смио није.
С једном војском Пламенац је,
Он врхове хвата среда ;
А Ђуровић Машо с другом,
Унук храбри славног ђеда.
Што је села изнад мора,
Без боја му све подлеже.
Устрављени предају се,
А храбрији у град бјеже.
Авај, Боже! да смутљаве
Страховите што се диже!
Лаконоги претјечу се,
Ал’ страх пусти св’јех престиже;
Па на своја брза крила
Глас ужаса свуђ разноси:
Ево Кнеза с војском силном!
Ево сабље, која, коси!
С јунацима жене, ђеца,
И са стоком пастир лаки,
Мал и живот да сачува —
У град тврди бјежи сваки.
А Ибрахим паша храбри, —
Заповједник он је граду,
У чудо се наша веље,
Не зна л’јека своме јаду.
Хоће л’ у град, да с’ затвара?
Што ће граду, што л’ себ’ самом?
Кад у граду једва има
Дв’је тисуће са низамом?
Пр’је три дана послао је
Пет хиљада равној Зети;
Заповјед му од мушира,
Да сва војска тамо лети.
Свак је знава: Кнез са војском
Подгорицу да обл’јеће;
А к приморју — мислили су,
И да може, сада неће.
Ал’ јунак се брзо смисли,
Зна дужности царског сина:
Град одбранит’ ил’ умр’јети
Посред градских развалина!
И на ноге лаке скочи,
Па разреди војску малу,
А пламеним р’јечма у њој
Диже снагу малаксалу.
Жене, ђецу, све немоћне,
Што за дугу муку није,
Из града је гонит’ стао,
Да не слабе јуначније.
Ал’ од свога свом се неће,
Стаде вриска ђеце, жена;
Не оставља град ни једна,
Пр’је ће остат прегажена.
„Каурине! — жене вичу —
Што не гониш каурима?
Ђе ни чека смрт јинаке,
Ту и за нас смрти има!“
На јуначку ову вику
Не мога’ им паша ништа,
Па у градским лагумима
Да им бједна заклоништа.
У толико поклич брзи
Свуђ се чуо до Бојане:
„Ко је Турчин под оружјем
Да за вјеру не остане!“
И пр’је војске црногорске
Пристигоше Турци браћа;
Град обранит’ свак је прега’
Ил’ жив дома да с’ не враћа.
Од Оциња поноснога
Мехмед бег је јунак стига’;
Триста друга биранијех
Са собом је у час дига’.
Мехмед бег је јунак живи,
Херцеговац од старине;
Зна од крста одпа’ да је,
Ал’ најслађе за дин гине.
Од скадарске војске јаке,
У Крајини што је било,
С Бушатлијом Шабан бегом
Пет стотина долетило.
Шабан бег је јунак пусти
Од кољена Иван бега;
Благородно зна пор’јекло,
Ал’ дин сад му прије свега.
А Баране у град скупи
Сам Селим бег, змија стара;
Султана је он признава,
Ал’ Бар њега господара.
Селим бег је од племића
Негда српских у Бар први,
Ал’ дин и ту покидао
Свете везе српске крви.
Пуни мржње на крст часни,
Тврди вјером, вјерни цару —
Три су бега су три војске
У час добри стигли Бару.
Јер тек што се за војскама
Затворише врата граду —
Црногорци пристигоше
Тврдом граду на опсаду.
Часак да су прије стигли, —
Као жеље да би моћи! —
Град би нашли готов паду
Без надања и помоћи.
Но брзином што не могли,
Јунаштвом ће они стићи:
Чула ј’ војска од свог Кнеза,
Ђе им ваља крсташ дићи.
У то и Кнез с мора стиже,
Око града све разгледи,
Па топове и војнике
Понамјешта и разреди.
И Врбици Машу даде
Под заповјед војску ову,
Ка’ под Никшић, на Бар сада
Да обиде срећу нову.
А осталу војску посла
С Ђуровићем и Пламенцем;
Опет једног равним пољем,
А другога горским в’јенцем.
Све пред собом да заузму
С Блата к мору до Бојане,
И да срету сваку војску,
Крену л’ Турци Бар да бране.
Па Кнез с једне сад главице
Гледа Бар и околину;
Узбуђење овлада га,
И око му њим засијну.
Није чудо што јунаку
Чуство силно срце стеже:
Час је ово величанствен,
С вјековима што га веже.
Јасно око душе живе
Сву му прошлост предочава:
Гледа Бар у српској слави,
Њу ђе опет помрачава.
Неманиће Господаре
У свом граду гледа сада,
И улазак светог Саве,
И ђе народ пред њим пада.
Па ка’ сад то све да с’ збива
И у сусрет сам да лети,
И не знајућ’ тихо збори :
„Благослови Сава свети!“
На маслина шуму густу
Сад му поглед опет сврну;
Ведро чело смрачи му се,
Кад угледа слику црну.
Деспот Ђурђа старог гледа,
Тешким јадом обрвана,
Проз маслине ђе кријућ’ се
Бјежи тужан од Барана.
Митом у њих тражио га
Султан Мурат, зет немио;
Већ Србију ц’јелу уз’о —
Још је главу старца хтио.
Преко мора у Дубровник
Бјегством само спасао се,
А остави Баранима
Жиг издајства, да га носе.
Сва несрећа српског рода
И Деспота боли цјели
Т’јем сјећањем сад су Кнеза
Муком силном обузели.
„Зла удеса рода мога!
Варварска га рука сломи,
И издајства сјеме црно
На огњишту свом удоми.
Смедеревски пр’јесто паде,
Сва Србија у иг стење;
По Једрени и Азији
Робље јој је за бесцјење.
Још Бар стоји; турска нога
Праг му српски не оскврни.
Грознију му напи чашу —
Нај’пре образ да оцрни.
Деспот бјежи с јадом својим,
У Бар шњим се сам затвара;
Султан златом тражи Ђурђа —
Бар издаје Господара.
Дугог ропства ноћ најцрња
Српски народ цјели уви;
У њу паде и Бар брзо К
а пред зиму листак суви.
И сад сретњи кад час дође,
Својем роду да се враћа —
Ко га брани? Вај, несреће!
Крви моје иста браћа.
Црнојевић, име славно,
Протури се Бушатлијом,
Неманића племство старо
Свога рода љутом змијом.
И они ми преграбише
Данас врата граду Бару.
Вјеру, име цар им уз’о —
И сад истом служе цару!... “
Кнез у тешке мисли паде,
Душу му је бол савлада’;
Ал’ бол силни ко би подн’о,
Да у муци није нада!
И њем’ пламом поуздања
Живо срце брзо плану,
Кад угледа, ђе је данас
Свео војску поуздану.
Миса’ сјајна, којом диже
Црну Гору српском мору —
Распучи му ноћ вјекова
Нове доби вицјећ’ зору.
„Згрјешио си, Баре, много,
Ал’ ћеш гр’јехе своје платит’ —
Огњем ћу те прекалити,
Српству српског опет вратит’!“
Тако рече и лист узе
Па Ибрахим паши пише:
„Држ’ се пашо, што мож’ боље,
Часније ти што ћеш више.
На предају не зовем те,
Ни бегове с тобом што су;
Тебе вјерност цару држи,
Њих што неће узнат’ ко су.
Вјерности је судба гинут’,
И ђе смрћу спаса није;
А бегове превјернике
Дозивати — залуд ми је.
Држите се, град не дајте,
Цару мање биће жао,
Кад дочује, град да паде,
Ал’ јуначки да је пао.
А пашће ви, сами знате,
Зидине су помоћ мала —
Да с’ Румији поткопамо,
Мал’ да она не би пала.
Сјутра зором бој почиње,
Једва ћете ј’ назр’јет моћи.
Дим топовски покриће ве,
Ка’ мрак густи у сред ноћи.
Биће мука у град силна,
Кад лом стане бјелих кула.
Просте ране и смрт проста
При вапају ђеце, була.
Погибије биће веље,
Осудисте с’ на њу сами;
И ваша ми пропаст тешка,
И невине крви жа’ ми.
У џамије и у цркве
Склоните их за то свијех;
Пад ваш, Турци, жељет морам,
Ал’ су мање зла нек ви је.
Богомоље светиње су,
Чуваћу их што узмогу;
А склоњена нејач у њих
Ту ће бити ближе Богу.“
И умирен Кнез сад бјеше,
Својем срцу олакша’ је,
Па да у град књигу носи
Војнику је једном даје.
И бијели барјак носећ’,
Да га с града ко не гађе,
У час један лаки војник
На капију с’ градску нађе.
„Отворите! — војник виче. —
Кнежевоме посланику!“
Глас се зачу: „Не, никоме —
Једном само побједнику!“
У час исти танки коноп
Паде доље са бедема.
„На,
привежи писмо твоје —
Другог пута у град нема.“
Привеза им војник писмо,
Па врћућ’ се собом збори:
„Казаше ни пут једини —
Ми од писма нијесмо гори!
Куд је оно могло проћи —
И ми ћемо с’ знат успети.
Врлети су поље нама,
Стић’ можемо што не лети...“
А кад паша писмо прими
И кнежеву р’јеч проучи,
Мислио је: дал’ Турцима
Да је каже, ил’ да мучи.
Знавао је: људи прости
Узећеје с криве стране;
Чудиће се: зашто Кнез њих
Нука, да град храбро бране.
Ал’ још тако док размишља’,
Већ бегови завикаше:
„Кажуј, пашо, што Кнез пише? —
Писмо ј’ твоје ка’ и наше.“
„Нема ништа, — паша збори —
Адет то је, да се пише;
Сјутра, вели, бој почиње,
Друго нема ништа више.“
Бегови се погледаше —
Повише би шћели знати.
„Били хтио, пашо царев,
Цјело писмо прочитати.
Немој од нас ништа тајит’, —
Шабан бег му тако збори.—
И ако си већил царски,
Јунаци му нијесмо гори.
Да нас није, ти што б’ цару?
Што би град му, да нас није?
Диреци му царства ми смо,
Не никада Османлије.
Ми смо у град долећели,
Да га цару одржимо;
Ми домове остависмо,
Овђе да се саранимо.
Ти адете твоје пази,
Наш је адет само један:
Ко погине смрт му проста,
Ко остане његов мегдан!
За то чуј ме, што ћу рећи,
А за свијех зборим ово:
Град у наше руке сад је,
А у здравље Султаново.
Животи му наши ево,
Ал’ твој знади наш је само —
Учиниш ли ишта без нас,
А ми, пашо, то сазнамо.“
Смућен паша зачуди се
Изненадном ’ваком збору;
Ал’ прогута ову грку,
Бојећи се чут још’ гору.
Није њему ово прва,
Арнауте он је знава, —
Именом се царским диче,
Ал’ су сами себи глава.
„Добро људи, — насмија се. —
„Тајне није нит’ је скрита!“
Па лист даје терџоману,
Да га гласно св’јем’ прочита.
Кад бегови писмо чули,
Згледаше се зачуђено,
Као да би хтјели рећи:
Знамо што је ту скривено!
Простота је грм лукавству,
Њој је она штит најјачи;
Сваком мисли њом доскочит’,
Најзад сама пљен је свачи.
И Кнежеву миса благу,
Да се ратна зла ублаже,
Не примају свјетлу, ка’ је,
Но зли и ту зло тек траже.
Па Шабан бег опет збори:
„Знамо Кнеза, куда гађе!
Ал’ и зубу најјачему
Коштуњац се тврђи нађе.
Јуначи нас, ал’ т’јем збори:
Све јунаштво залуд ви је;
Нас старине сјећа наше,
Да не тијем задобије.
Теби вјерност цару хвали,
Ал’ невјерство очекива;
Пропаст св’јема нама жели,
А муке ни оплакива.
У џамије и у цркве —
Чува’ б’ нејач ту од топа,
А миса’ му: да их сјутра
Једним топом ту закопа.
За то нејач не склањајмо
Ни у цркве, ни џамије.
Нека стоји, ђе ко може,
Без кисмета смрти није.
А сад, пашо, сви на поса’,
Нек не спремне нађе зора.
Можемо се ласно држат’
Док ни помоћ стигне с мора.“
Мудар паша све прихваћа,
Зна, низама мало има.
Град и себе да би спаса —
Власт подјели с беговима.
И вјеру им зада тврду:
О предаји мислит’ неће.
Шњима стајат’, пасти шњима,
Без њих ништа, шњима све ће.
Тиштала га смјелост њина,
Сумњичење болило га,
Ал’ с раздора град да падне —
Није јунак пустит мога’.
И бегови задовољни
Скоче живо с пашом сада,
И сву војску распореде
На бедеме тврда града.
Према војсци црногорској
Свуђ топове наперили;
Тврдећи се пјевали су,
У пјевање страх су крили.
Из града се хука диже,
Ка’ зук роја узмућена,
Зат’јем јаче, ка’ јек с мора,
Кад га оспе гњева пјена!
Збор јунака и плач ђеце
С треском крша и алата,
Стоке рика, женах вика,
Усмућено с’ коло хвата.
Глас ничесов не раздваја с’,
У брујање с’ једно слило;
Да јек није мучеништва,
Дивно л’ би га слушат’ било.
Сву ноћ дугу јека ова
Орила се без престана,
А кад први зрак од зоре —
Топ загрми са св’јех страна.
И све с’ стиша на један пут,
Р’јеч у грлу сваком заста;
Ал’ за један часак само —
Па страшнија хука наста.
Зафриштали убојници,
Жене с ђецом закукале,
А топовске бомбе страшне
Летећ’ — свуда ломе, пале.
И већ куле с’ многе руше,
Пламенови уз њих лижу,
На пламеним крил’ма душе
Жртава’ се првих дижу.
Десет дана, десет ноћи —
Непрестано бој се бије;
Утврђене обје војске,
Па је мало погибије.
Ал’ Бар дични већ у пола
У црне је развалине;
По кућама и сокаци
Несклоњена нејач гине.
Само цркве и џамије
Још су ц’јеле од топова;
И сад Турци увидјеше,
Да им хилу Кнез не кова.
Охолост је без очију,
Своје маште само види;
У несрећи кад прогледа,
Тешко с’ каје или стиди.
Кајање је и њих стигло,
Стид их р’јечи, стид их паше,
Па сад брзо нејач многу,
Кнез ђе река’ посклањаше.
И не гледећ сад бар своје,
Ђе на очи бједно гину —
Смућено им чело живље
Поуздањем новим сијну.
„Нек падају ове куле, —
Овако се сами тјеше —
Из развала град ће опет
Нићи љепши него бјеше.
Друго што ће Црногорци?
Нек грмљавом својом пр’јете;
Бедем сломит’ никад неће,
Тице н’јесу да прелете.
Док је љуте Арбаније
И у Стамбол нашег цара —
Ругамо се свакој сили,
Не пуштамо града Бара.“
VI. Хај и Нехај
Смрт се чека и дочека,
А мегдан се граби, стиже;
Ко прегнућа крила има
Славе дјела врх достиже.
Ни Кнез нешће без користи
Да под градом броји дане;
Видио је, да ће Турци
Очајнички да се бране.
У опсади оставља га,
А сам хита с војске мало,
Да Приморјем све прихвати,
Што му под власт још не пало.
Опасност је мучна свака,
Ал’ ненадна увјек гора:
Бар од свуда приступачан,
Најближа му помоћ с мора.
Бродови ће ка ждраљеви
Долећети, под Бар пасти;
Црногорце у час дићи,
Град већ пали опет спасти.
Волуица тврђа морска,
Пристаниште турској сили —
Њој Кнез води Црногорце
Не би ли је освојили.
Са зебњом је на њу поша’ —
Скупо ће га, страх га, стати;
Ал’ је силан мах јуначки,
Кад га воља Божја прати.
Ни кап једна вреле крви
Гола крша не ороси —
С Волујице бјеже Турци,
А ко запро милост проси.
И Кнез весео у град ступа
И прегледа пљен богати:
На бедему топ до топа,
Да их страшно погледати.
Гледе чудо Црногорци,
Што још никад и не чули —
Ни сто друга једног не би
Само смјеста пошенули.
А џебане колико је
У лагуму подземноме!
Све градове до Стамбола
Срушили би, мисле, шњоме.
Радосна је војска цјела;
Кнез им дични понајвише,
Што му храбри соколови
Град без ране задобише.
У њ оставља двјести друга,
Па са војском Спичу хита,
Ђе је тврди Хај и Нехај —
Хајел’ за њег, да га пита.
Уз пут прими кулу Шушањ —
Проласку му војсци смета;
Ту Цанковић Иво Кнеза
Са народом вес’о срета.
„Барјактар сам — јунак збори,
Од крајине ове љуте,
Од братске ни Црне Горе
Силом турском отргнуте,
По судбини рода нашег
Служио сам досад цара;
Бог ми даде срећу бољу,
Мог да служим Господара.
И цару сам вјеран био,
Вјернији ћу тебе Кнеже;
Не вјеруј ми р’јечи самој, —
Дај ми мјесто ђе најтеже.“
На гласу је јунак Иво,
Узданица турска крута,
Са Турцима ратова’ је
С Црном Гором много пута.
Види сада пропаст турску
И побједе српске види;
Јунак био, па јунак се
Приклонити сад не стиди.
Кнез јунаштво умје цјенит’,
У јунаку вјеру има,
Па и Ива милостиво
И радосно к себи прима.
Што за Турство до сад хрва’
Ни мало му не замјера;
Та кол’ко је српске крви
Одродила туђа вјера!
„Ведро небо натушти се,
Дан најљепши ноћ замјени —
Ал’ јунак је увјек јунак,
Па добро си доша мени!
У цара си признат био,
У мене ћеш још и више;
Црна ј’ Гора храм од увјек,
Ђе с’ јунаци узносише.
А ево ти одмах згоде,
Да ти дјело р’јеч свједочи:
На Нехај сам крен’о војску,
Да још данас у њ ускочи.
Пред Нехајем Хај је тврди,
Њега ваља примит прије;
С бојем ћу га узет’ лако,
Ал’ без боја бих радије.
За поштење Црне Горе
С Црном Гором ја бих пао,
Ал’ без преше гр’јех је, кад бих
Једног чојка жртвовао.
Тебе Турци још вјерују,
А с том вјером све ћеш моћи;
За то Иво с ове стопе
На Хај тврди ти ћеш поћи.
И Турцима право реци,
Да ћу брзо с војском стићи;
Да им боље мјесто боја
Б’јели барјак на град дићи.
Што ће њима бој залудни,
Када и Бар мора пасти?
Бојем губе град и себе,
Предајом ће живот спасти.
Хајде живо, барјактаре,
С добрим ми се гласом врати;
А на ово исто мјесто
С војском ћу те причекати.“
И барјактар вес’о пође,
Радује се својој срећи:
У служби је Кнеза свога
Хају црни глас носећи.
И у град га стража пусти,
Свак познаје барјактара;
А забиту када дође
Овако му проговара:
„Зло ти носим, злу се надај,
Не будеш ли мудар сада;
Црногорци под Хај ево,
Пасти мора кад Бар пада.
Мој се барјак вас одврга’
И Кнезу се листом преда;
У села је војска свуда,
Ко би с’ дига’ — она не да.
У мене се већ не надај,
А помоћи друге камо?
Цар далеко а Бог с Кнезом —
У предаји спас ти само.
И ја сам се Кнезу преда’,
Украј њега сад сам био;
А без муке знаш да не бих
Ја хљеб царев похулио.
Кнез за часак устави се,
Чека мене с одговором;
Чини што ћеш — ја ти кажем
Нијеси за бој с Црном Гором!“
„Вјерујем ти“ — бег му збори
„Боље није да се борим;
Ал’ причекај један часак,
Да се с војском договорим.
Главар сам јој, ал’ заклетва
Све нас једна цару веже.
Шћене л’ она — ја сам готов,
Да без боја Кнез уљеже.“
И тек Иво једну каву
Уз дуг чибук што посрка’ —
Бег се врати сјетна лица
Грискајући мрка брка.
„Казах војсци, барјактаре!
Она ти се повјерива;
Предаћемо град без боја,
А јест мука на нас жива.
Нама ред је погинути,
А не дати града лако;
Предамо л’ га — издајицом
Назваће не свуда свако.
Ка’ ми неће сваки знати,
Да ни боја с Кнезом није;
Па спашени данас сјутра,
Свршићемо још срамније.
Јер још Нехај више нас је,
Шњег’ утече л’ ико живи —
Одаће не, паши, вјеруј,
Ми погинут ка’ и криви.
За то када град предајем
И Кнез нек ни образ чува —
Нек застане с војском мало,
Док настане поноћ глува.
А тад с пуцњем жестокијем
Нека пусти момке лаке;
А ми ћемо с’ бранит живо,
Али метат’ у облаке.
Посл’је боја жестокога,
У ком неће крви бити,
Слободно ће Црногорци
Моћи у град ускочити.
Град ће тако њихов бити,
Ја с животом и част спасти;
Знаће Турци: бој сам био,
Па нејачи мора’ пасти!...“
„Кнез ће пристат’! — Иво збори
„Вјеру ћу му и сам дати,
А чету ћу сам предводит’
Па ће боље вјеровати.”
И барјактар задовољан
Сад у војску Кнезу хита;
Исприча му све по реду,
И не чека, да га пита.
И кнезу је мило било,
Ал’ и сумње мало има;
Страх га војску изложити,
Вјере нема у Турцима.
Лукавству је друг и сила,
Ал’ невоља права мати;
Можда мисле: не одбране л’ —
Бар ће скупо град продати!
Помишљајућ злу и добру
Чувао се Кнез преваре:
Није дава’ цјелој војсци,
На Хај тврди да ударе.
А кад тавна ноћ настала,
Примака је граду ближе,
Ал’ ни пошто нико живи
Из засједа да с’ не диже.
А четицу одабра’ је,
Што ће у град уза стубе,
Учећ’ и њих много пута,
Да с’ непажњом не изгубе.
И опрезна чета храбра,
Већ под сами град кад стигла
Уз пуцњаву са свих страна
Војска силни халак дигла.
У час исти одзваше се
И наредни Турци с града;
Загрмјеше топ и пушка
У час глуви ка’ икада.
Зајечаше из дна виси,
А од огња ноћ засину;
Ка’ небеске двери сјајне
Божја рука да одшкрину.
Величанству ил’ стравилу
И Нехај се овом здружи;
Огњевите руке Хају
Сад у помоћ и он пружи.
Види оклен душман гађе,
Па топове на њ обара,
Ал’ му тешко у крш наћи
Убојника вјешта, стара.
Кад виђеше Црногорци,
Да с
Нехаја топ преврже,
А Хај збиља у вис пуца —
Прискочише Хају ближе.
Прислонише уз зид стубе,
Искочише ка’ и тице;
Од свијех је Иво први,
А чета му сустопице.
Да л’ их Турци напустише,
Да на сами бедем пану?
Ил’ ће збиља себе с’ бојећ’
Одржати р’јеч задану?
„Ура!“ с града још одјекну
И прекиде пушка сада —
Бег од Хаја сусрете их,
Предаде им кључе града....
И Кнез диже војску живо
И под Нехај паде шњоме;
И мала је рана нова
Смрт готова рањеноме.
Да Хај паде Нехај знаде,
Што га чека сам већ слути;
Предаће се и он можда,
Не дал’ му се оданути.
Устрављени Турци били,
Сломила их судба Хаја;
Мисле на Хај свак је пао
Без милости, опроштаја
Јунаштво им страх падвлада —
Страху и град мјесто лоше.
„Аман, аман!“ с града вичу,
Тврди Нехај предадоше.
Желио је Кнез предају,
Ал’ је слабу има наду;
А када је град разгледа,
Чудио се томе паду.
Пола војске ту би пало,
Да је бојем узима га;
Од силе је сваке јачи
Бог и срећа ком помага!
VII. Помоћ Бару
У зрак први јасне зоре
На Нехају и на Хају
Крсташ барјак подиже се;
Топови га поздрављају.
Кличе војска раздрагана,
С краја на крај Спич се ори,
Ка’ о српској срећи овој
Вис са висом да говори.
Весели се с војском народ,
Љуби Кнезу скут и руке;
Свој се свога дохватио,
А отреса турске бруке.
Кнез весело ово гледа
И ужива сам милину,
Кад му поглед једном оде
Плавом мору у даљину.
Гледа дуго, виђе добро —
Бродови су, амо једре;
И весељем ка’ да новим
Сијнуше му очи ведре.
„У помоћ их Стамбол шаље; —
Кнез весео војсци збори.
Ал’ за нову славу стић’ ће,
Ако Бог да, Црној Гори.
Сузбисмо им силне војске,
Освојисмо град за градом,
А увјек се скоро бише
Тек сто наших са хиљадом.
И бродови сада ево
На нас шаку убојника;
Ал’ што с вишом хрвеш силом,
Побједи ти виша дика!
Јуче да су амо стигли
Удрили би ми на муку;
А данас им помоћ доцне —
Нема ко им пружит’ руку.“
У р’јеч ову Кнез још био,
Под Спич сташе оклопнице,
А за њима множ’ бродова
Једре као лаке тице.
Кад виђеше на градове,
Да им мјесец не сја више —
Вратише се Волујици,
На њу огањ оборише.
И грми им топ и не да
Ни јек јеку да ода’не;
Ал се држи Волујица —
Црногорци сад је бране.
Бећ бедеми уздрмани
У дубоко с’ море руше;
Танке куле плам притиска,
Ал’ још борци не клонуше!
Топ им пуца, пушке цикте,
Весели се халак ори;
Не пуштају на крај Турке,
Ка’ лав љути свак се бори.
На јек први од топова
Волујици Кнез је хита’;
Јездећ’ крајем не мицаше
Ока с мора валовита.
Виђе у дим Волујицу,
И плам проз дим, ђе се диже,
И бродове ђе се живо
Примакоше крају ближе.
Сад ће на крај, мислио је,
Турска војска да излети;
Двјести друга тол’кој сили
Хоће л’ моћи одољети?
Кад над барским пољем био
Из близине јасно гледа,
Како с краја топ и пушка
Бродовима с’ примаћ не да.
„Ха јунаци, сад не дајте,
Час најтежи све рјешава!
Сва је борба храброст гола,
А у њему само слава!“
Кнез узбуђен соколи их,
Као да га могу чути;
Па са војском својом лети,
Да још стигне у бој љути.
И с орлови неуморни
Таман стига Волујици,
А побједне војске мале
Сретоше га бурни клици.
Кад не могли на крај с војском,
И град што ће ломит’ више!
С катаркама поломљеним
Сви бродови отступише.
А кнез зађе, хвалећи је,
Храбру војску да разгледа;
Уморна је војска чила,
Ал’ умору с’ ни сад не да.
Са побједе славне сваком
У радости срце плива;
И рањеник бол устеже,
Кнеза вес’о дочекива.
Мртвијех је мало било,
Али рањен мал’ не сваки;
Чудо није крв да кане,
Ђе је прска и град јаки.
Око Кнеза с’ слегли момци;
Мило му је све да чује,
Ко се како у бој подн’о,
Па их за све пропитује.
У том збору веселоме
И смјеха је доста било;
И у боју најљућему
Црногорцу с’ шалит’ мило.
„Ево ови, Господаре, —
У смјех једни причат’ стали,
Из ровачких рупа дошли,
Мора никад не гледали.
Од бродова под једрима
Мњавали су тице неке,
Па стадоше ухакати,
Да с’ препану њине дреке.
На бедем се поперили
И махајућ’ дигли струке,
Док топ пуче — струку диже –
Остави
му срећом руке.“
Опет другог показаше, —
У ногу је рањен био,
Ал’ се и он са другима
Несташлуку своме смио.
„Са бедема, с оног ћошка,
Зва’ је Турке са бродова:
„Излазите из те крошње,
Година ви на зло ова!“
„И кумбуром гађа их је
А низам га отпоздрави —
Ранише му ногу само,
Сметеној му благо глави! “
Смијала се ц’јела војска,
Кнез радостан понајвише;
Мислио је: чудно ли се
Од бродова уплашише.
Па рањене и сву војску
Обилато Кнез дарива;
Нек весела весели се
И побједе сласт ужива.
Још виша им радост да је,
За Нехај им и Хај каза,
Да их ноћас прихватио
Без и једног крви млаза.
Бурним кликом поздравише
Црногорци Господара;
А у исти час достиже
Лаки вјесник сад од Бара:
„С бродовима турским овдје
Бој најжешћи кад је био —
Из града је Турчин испа’,
Проз војску се пробит’ хтио.
Клали су се, Господаре,
Ка’ свак, који прегне мр’јети;
Јуришу им помамноме
Мука бјеше одољети.
Ал’ помоћу божјом брзо
Сузбисмо их у град свије’;
У бјег њихов ћерасмо их
И сјекосмо до капије.”
Једва овог Кнез саслуша’,
Други гласник опет стаса:
„Здраво да си, Господаре,
Весела ти носим гласа.
Јутрос силна турска војска
Од Скадра ни ударила;
Уз низам је с Одо-бегом
Малесија ц’јела била.
У помоћ су Бару пошли,
Ал’ га ниђе не гледали —
По равноме Анамалу
Сад ти војска жари, пали.
Четрдесет добрих друга
Изгубисмо у бој ови,
Ал’ јуначка смрт им проста —
Храбро паше соколови.”
Пун радости Кнез узвикну:
„Црногорци евала ви!
Побједе су ваше сјајне
Вјенац прави вашој слави.
О јунаци моји мили!
Свак ве хвали и узноси —
Ка’ ја нико не љуби ве
И с вама се не поноси.
Јунаштво ми ваше — круна;
А без њега што би она?
Кам освештан крвљу вашом
Од сваког ми дражи трона!
Све мегдане данашњим сте
Обасјали сјајом новим;
Нек се држи Бар док могне,
Ал’ је пао бојем овим.“
VIII. Знамење
Да је цару Бар сад виђет’,
Ако би се и заплака’ —
Тјешио би с’: град изгубих,
Ал’ нијесам без јунака.
Јер јунаштво барске војске
Витештва је правог дика:
Добио је и ко надне,
Стече л’ хвалу побједника.
А у војсци црногорској
И хвали их свеколико:
Чудо како с’ држе пусти!
Као Турчин јунак нико!
Колко ј’ града пространога
И лијепих у њем кула —
Све је пало, изгорјело,
Развалина притиснула.
А по црним развалинам’
Мртви леже на све стране;
Што погине у град у дан,
С муком ноћу тек саране.
Међу мртве пало свуда
Побивене стоке сила.
Угнали је шњом да с’ ране,
Сад им
ваздух окужила.
Зимско доба, кише многе,
Па сухоте ниђе више;
И лагуми, нејач ђе је,
Већ се водом напунише.
Изнемогле буле грче
При прсима ђецу милу;
Многе су их сном вјечитим
Успавале на свом крилу.
Трпјеле су јунакиње,
Ал’ од трпње мука јача —
Подиже се лелек тужни
И јецање муклог плача.
А тад Турци на њих скоче,
Укором их ућуткују:
Боли и њих, ал’ им тешко,
Црногорци да их чују.
Па заграја кликујућ’ се,
Стану пјеват’ борци млади;
Кад не вида лелек срце,
Нек с’ ни душман шњим не слади,
И педесет дана пуних
Истрајаше у тој муци:
Над у помоћ оружје им
У уморној стиска руци.
Ал’ већ и тај над сад пада
Па и рука малаксава:
Јунаштво им машту сјајну
Распучила црна јава.
Забринути Турци свуда —
Један другог сјетно гледа,
Ка’ очима да се пита:
Је л’ смрт боља ил’ да с преда?
И под сводом од капије —
Ту заклона мало има,
На договор брижним челом
Сједи паша с беговима.
Ко их зорне прије гледа’,
Једва би их сада позна’;
Ал’ са лица измучених
Мутне би им мисли дозна’.
Радост, туга, страх, слобода
На лицу се изражава,
Издајник је оно срца
Најбуднија да је глава.
Први паша ријеч узе:
„Мука гони да се збори,
Луч у руку не одржа,
Кад до нокта луч догори.
У грло ни душа стигла,
О даху ни једном виси.
Кол’ко можеш и дужан си,
Што не можеш ни крив ниси.
Чекали смо помоћ с мора,
И на зло ни наше стаса —
Погибосмо на изл’јету,
А од ње ни сад ни гласа.
Ко зна хоће л’ већ и доћи?
На Стамбол се Москов дига’!
Кад над главом шљеме гори —
Зло подаље мала ј’ брига.
А од сваког зла најгоре —
Остадосмо и без хране;
Оброци се мали дају,
Тек од смрти да не бране.
Имали смо воду једну,
Лагумаше и њу јуче:
Душмани су сваку прегли,
Да не боље тек измуче.
Река сам ви: све ћу с вама,
И да без вас ништа нећу:
Шта да с’ ради — ваља р’јешит’
На овоме братском в’јећу.“
У бегове паша гледа,
А бегови сви преда се:
Ишчекујућ ко ће први —
Свак се мучећ’ држи на се.
Већ мучање мучно било,
Шабанбег се прокашљуцка,
Упро очи у крш један,
А чибуком по њем куцка.
Па дубоким гласом поче,
Чему с нико нада није:
„Виђесте ли пољем јуче
Ђе прођоше литаније.
Мноштво људи ондје бјеше,
Један с крстом пред свијема,
К Шушану су право Књазу,
Другог пута онуд нема.
Одкад јуче оно виђех
Клонуо сам у дух јако;
Сјетио се приче старе,
Која слути наопако
Дјете бијах кад је слушах,
Још од ђеда мога стара;
На то никад и не мишљах,
Сад ми очи гле отвара.
На сједнику многи Турци —
Данас нема онаквије;
Крај ђеда ми скупили се,
Збор им био: вјере двије.
Махмут паша — рај му души!
Погинуо пред т’јем таман.
Црна Гора осилила,
Цару дошло викат’: аман!
Једни Турци ту на сједник
Зборили су ка јунаци:
„Гром смо били и бићемо,
Облаци су тек облаци.
Махмут паша јунак био,
Па јуначки и погину.
Крсту радост — истина је,
Ал’ опасност ђе је дину?“
Ђед мој тужно махну главом,
Па им тихо зборит оде:
Чујте браћо, а дај Боже,
Да ми с’ слутње не угоде.
Давно ј’ било, Бог зна када,
Ал у књиге и то пише —
Краљ Владимир био овдје,
Кога Срби посветише.
Краљ бугарски нечесови
У то вр’јеме силан био,
Па на вјеру Владимира
У град његов примамио.
У знак вјере крст му посла’
И владике јоште двије,
А на путу да га смакне
Намјестио арамије.
Разбојнике Бог побрка,
Здраво стиже краљ у краља;
Ал’ за Бога ко немари,
Жа л’ му образ да окаља?
Викну слуге краљ бугарски —
-Зле су слуге краља злога!
Убише га усред цркве,
Ђе је поша’ хвалит Бога.
Крвник бруку да укрије
Сахрани га с пуно славе;
Ал’ на гробу мученика
Чуда свака сад се јаве.
Џенетски се мирис просу,
И небеска свјетлост веља
Храм испуни оскврњени;
Све из гроба светитеља.
Кол’ко ј’ крста, одсвуд народ
Пође гробу да се клања,
И врћаше с’ блажен сваки
И ко дође без уздања.
Доводише сл’јепе свецу —
Поврати се с видом сваки;
Доносише боне, кљасте —
Вратише се здрави, лаки.
Препаде се краљ бугарски,
Устреса му страх и кости,
Ал’ окрутан још не моли
Бога, да му гр’јех опрости.
У кајању неће спаса,
У обмани тражи мира —
У крајину да прен’јети
Свето тјело Владимира.
Двори су му овдје били,
Крај језера широкога,
И манастир покрај двора,
Задужбина краља тога.
Ту су свеца положили,
А шњим и крст исти они,
На који му живот узе
Краљ бугарски вјероломни.
Вр’јеме тече без п
рекида, А у њему све се м’јења, —
Народи се помутише,
Наступише зла и трјења.
Наша вјера, ка’ и права,
Отварала љуству очи;
Извор здрави ђе избије,
Свак на њега пиће точи.
Сва Крајина дин нрихвати,
Али свеца исто штова.
На гробу му вазда с’ чула
С молбом крста турска дова.
Ал је љуство гр’јешно много,
Нешто с’ светац на њ напучи.
Пун манастир бјеше свјета,
Кад ће чудо да се случи.
Они крст се на гроб диже,
А из гроба глас се зачу:
„Знак сам божји — ко м’ уздржи
Слаб ће добит’ силу јачу“.
У сред дана све помрачи,
Само црква пламом плану,
А из ње се свјетлост нека
Диже право к Елбасану.
То је тјело свеца било,
Само крст је на гроб оста’.
И крст они још и виша
Сад светиња љуству поста.
Исти Турци крсту овом
Притјецаху у мукама
И молећи Бога, често
Носаху га по горама.
У то вр’јеме Мрковићи
Још у прву вјеру били.
Жа им било крста свога,
Турцима га уграбили.
И до јуче држаху га
И бранише с’ дину шњиме,
Сад и они прихватише
Мухамеда славно име.
А измеђ њих неста крста.
Али куда? Ко би знао.
Само с’ чује, да је свецу
На Цетиње на гроб пао.
Буде л’ ово браћо Турци,
Старац ви се злу тек нада.
Црна Гора много ни је,
Још ће више задат’ јада.
Р’јеч ће она испунит’ се,
Што с’ из гроба некад зачу:
„Знак сам божји — ко м’ уздржи,
Слаб ће добит’ силу јачу“.
Јели крст у Црну Гору,
Она ти га и одржа.
И мах Турства колик’ бјеше —
Пропаст ће му бит’ још бржа“.
На те р’јечи ђеда мога, —
А сјетан је много био,
Нико рјечи не прозбори;
Свак се нешто замислио.
Јуче виђех Микулиће,
Ђе крст Књазу однијеше;
Јер крст они исти свечев
У њих
скривен до сад бјеше.
И сјетих се приче ове
И она ме таче јако.
Страх ме: рјечи ђеда мога
Испуниг’ се могу лако“.
Бушатлија р’јеч изглави
И уздахну из дубока;
А животом нит се маче,
Нит’ подиже с земље ока.
И бегови сви сјеђаху
Замишљени, не помични.
Дивне слике, ал’ без духа,
Киповима пр’је су слични.
Не кажују, шта ко мисли,
А једнога сви се страве:
Зло знамење крст је они,
Зле су слутње, али праве.
Насмија се силом паша:
„Чудне ли га море бриге!
Ал’ ми бега не мољасмо,
Да ни старе учи књиге.
Што ни оће збор овакви!
Беспослица скрај огњишта.
То је било ил’ не било —
Стара прича, више ништа!
Но што ћемо? ја ве питам.
На то дајте одговора.
Зла је ура муке трп’јет —
Величат’ их још је гора“.
Селим бег му р’јеч прекиде:
„Није пашо то збор голи!
Чоек што зна то и прича
И хвата се, ђе га боли.
Исту причу ја сам слуша’,
Исте мисли мене море.
До сад н’јесам страх познава’,
Данас страх ме Црне Горе.
Крст крајински је ли у ње,
И Крајина сва је њена:
Од језера скадарскога,
Све до мора запјењена.
Хаџи Јусуф мудар бјеше,
На ћабу је три пут био,
Судбину је прозр’јет мога,
И чуј што је у њој штио:
Божија је записана
И она се мора стећи —
Из врлети црногорских
Владар ће ни један шљећи.
И крајинског свеца земље
Прикупиће све у шаку,
И сва сила залуд цару,
Предаће их том јунаку.
Давно бјеше — земље ове
Све од Драча до Мостара,
Нечесова војска силна
Тад прегази и похара.
Само светац са народом
У Црну се Гору спасе,
И ријечи свечеве се
Тога пута свуђ разгласе.
„Још ће много пута доћи
На мој народ искушење,
Ал’ слободу његову ће
Увјек хранит’ ово стјење.
И вјекови црне таме
Кад на народ мој нагрну —
С ових ст’јена разбијаће
Зрак слободе тмушу црну.
На крш ови много муке
Одњихаће свог јунака.
И опет ће земље моје
Мишица му подић’ јака“.
Што ће мудрост ђе не треба,
Истина се каже сама.
Крст са гроба свечевога
Сад је Књазу у рукама.
Књаз је јунак обећани —
Старицу ће да прихвати.
Крст знамење обећано —
Земан крсту дин да плати“.
У р’јеч ову дотрчало
Под капију једно Туре:
„Несретница једна ноћас
Утече ни у кауре.
Са конопцем низ бедем је
Спустила се прије зоре.
Рашта образ свој оцрње
Свакојако људи зборе.
Једни веле: слабо женско
Већ немогло трпјет муке.
Страх је било смрт дочекат’, —
У душманске оде руке.
Други веле: са поруком
Њу одавде посла неко,
Коме мука град већ бранит,
Ил’ му мито Кнез обрек’о.
Ал’ прије ће бити ова:
Вјереника има млада,
На Суторман заробљен је,
Измолит га сад се нада.
Што год било — њу су страже
Црногорске ухватиле,
И војска се сва сад боји
Ил’ издаје или хиле!“
Сви бегови поскочише
Па у војску на све стране.
И паша се хитро диже,
Гледа Турке и узда’не:
„Приче оне знамење су —
Ал’ клонуле душе њине;
Но знамење најцрње је —
Вјегство ове ђевојчине !...“
IX. Освојење
Деспот Ђурђа бјели двори
Покрај мора некад били,
Ђе су српски витезови
Често с старцем силазили.
Ту весело лов ловили
По алузи од маслина,
Ту јуначки збор водили
Покрај купе добра вина.
Заставе се српске виле
Испред двора свуђ по мору;
Усклици се српски чули
И у поље и у гору.
Ал’ времену пала крила
Под бременом српске славе ...
И деспотов двор се сруши
У развале од државе.
Зидине му покри бршљан,
Сави кућу муклом ћуку —
Ил’ да с’ муци људској руга,
Ил’ да љуства гласи муку.
На те исте рушевине
Сад је опет кула танка —
Вр’јеме гради и разгради
И све снује без престанка.
Селим бега барског силна
То је кула поносита;
Селим бега цара мала,
За Султана што не пита.
Што је крста око Бара
Измећар је све то бегу,
А Турчин му бич у руке,
С којим држћ крст у стегу.
Дворови му под град барски,
А теферич ово само,
Ал’ сад ђе су бегу куле?
Беговање бегу камо?
Из града је гледа’ сарај,
Црногорци ђе му пале,
А на мору с куле танке —
Кнез му гледа тихе вале.
Јутрос рано на кулу је
Кнез скупио све главаре,
Убојнике младе, храбре,
Војсковође мудре, старе.
И весело Кнез им збори:
„Под градом смо два мјесеца;
Данас ваља судба града
Оштром сабљом да с’ прес’јеца.
Чекао сам да Божића
Благи дани само мину,
Па да војску одморену
Пустим граду на зидину.
Прослависмо јуче Божић —
Сад на ноге, соколови!
Весео је Божић Србу —
Ал’ ниједан као ови!
Нешто ми је срце пуно
Узиграло ка’ икада; —
Но на ноге, о јунаци,
Данас ћемо посред града.“
И пред кулу Кнез ишета,
Ђе га чека хат наредан;
Прекрсти се да узјаше,
Кад приступи војник један.
„Једна була, Господаре,
Добјегла је сад из града,
Хоће тебе, а били смо
Узмичућ’ је на сто јада.
Хоће за град да ти збори,
И за једног роба моли;
Сиротица вазда плаче,
Баш на срце да заболи.“
Кнез се руком у џеп маши:
„На, ово ћеш були дати;
И роба јој нађи одмах,
Па нека се дома врати.
А што за град да ми прича?
Да с’ у једну ст’јену слио,
Да ће рањен мртвог носит’ —
Наш ће бити ка је био.“
И ободе Кнез зеленка,
А сва војска за њим скочи,
У час исти ка’ од муње
Забљеснуше сваком очи.
Плам ужасни небу с’ диже
Са облаком густа дима,
А стравични тутањ јекну
Широм мора и брдима.
И сва војска зачуђена
Осврну се и застаде —
Виђе кулу Селимбега,
У трен ока плану, паде.
Једна миса сваког прође, —
Од те мисли свак протрн’о:
Је л’ случаја игра страшна,
Ил’ душмана дјело црно ! ?
Кнез им мутне мисли позна’,
Па се тихо насмијао:
„Гле Ђурђева двора темељ,
Што се данас узиграо!
Весели се доласку нам,
Радује се свом обнову!
Турска кула дотежа му,
Стресе кулу Селимову.
Весели се стари каме!
И биће ти, што ти с’ слути —
На тебе ћу, ако Бог да,
Љепше
дворе подигнути!”
Па ка’ ништа да се не зби —
— А у себе Бога хвали!
Кнез са војском напр’јед пође
Док весели под Бар пали.
— Тек што стиже — топ загрмје
И град сину усред плама,
Лав млетачки задрхтао
Над гвозденим капијама.
Страшна јека од топова,
А кукњава у град грозна;
Град се брани, ал’ све тише —
Смртна му се ура позна!
Плам топовски са бедема
Још један пут само плану;
Дах пошљедњи граду то је —
Затресе се, па изда’ну...
Преста и топ црногорски,
Мир са градом да подјели;
Распучи се дим над градом —
Виђе с’ на њем барјак б’јели.
Тишина је мукла свуда,
Ал’ за дуго не потраја, —
У војсци се црногорској
Свуђ весела диже граја.
Са шкрипњавом муклом на град,
Ка’ умирућ град да јечи,
Капија се тешка диже —
Пут већ ником да не пр’јечи.
Први паша изиша’ је,
А бегови за њим сви су,
И проз војску црногорску
Право Кнезу одили су.
На шанцу их Кнез дочека;
Јуначко је шанац мјесто,
А јунаку владаоцу
Најдичнији он је пр’јесто.
Дубоко се паша клања,
Турци редом теменишу;
У час
ови осјетише
Од све муке муку вишу.
Тешко ли је побјеђеном
Стат’ пред лице побједнику;
Све јунаштво борбе пусте
У скрушеном гине лику.
Једном паша диже очи,
Па их стидно опет спусти;
Груди му се таласају,
Дрхтећ гласом тек изусти:
„Град ти царев предајемо...“
И не мога р’јечи више —
Јецање му глас угуши,
А сузе га свег облише.
И отпаса сабљу бритку,
Дрхтећом је руком даје —
А та иста рука у бој
Силно л’ шњоме играла је.
„Држи сабљу, за тебе је! —
Кнез му благо одговори. —
И кад пада усдиже се,
Ко се храбро ка’ ви бори!
Твоје сузе ц’јеним, пашо,
Јунака те диче, оне!
Срца слаба и невјерна
Такве сузе не изгоне.
Твом и твоје војске храбре
Јунаштву ће свак да с’ диви;
Ове страшне развалине
Споменик су вама живи.
С чашћу за то ја ве пушћам
Преко мојих свуђ граница;
Ка’ робове не држим ве,
Но јунаке св’јетла лица!“
Живну паша и сви Турци
На те р’јечи дична Кнеза;
У срца им пробуђена
Благодарност р’јеч одвеза:
„Хвала, Кнеже, на милости,
На јуначкој части хвала!
Витештву ти сваку срећу
Божја рука надодала!”
И сад Турке Кнез отпушта,
А хата се свога прима,
Па са војском у град уђе,
Пун још жива огња, дима.
Једном паша диже очи,
Па их стидно опет спусти;
Груди му се таласају,
Дрхтећ гласом тек изусти:
На сред града устави се
И подиже калпак с главе
И пут неба очи диже,
Божју милост да прославе!
А радосна војска ц’јела
Громко кликну : ура! ура!
Славећ’ Кнеза иобједника
Радости се диже бура...
X. Божја воља
Диже црна турска војска,
Сваки своме оде крају;
За њима ће и Кнез брзо,
Нека добро похитају.
Само барски бег је оста’;
Не ће старац у туђину;
Бар да умре на гроб старих,
Када у град не погину.
По наредби Господара
Повели су бега ома
У најбољу кућу барску,
Да почине ту — сирома!
Хај, несташне судбе игра!
Код дворова својих бјели’
Силан, богат — сад сирома
Да туђега крова жели.
Да под кровом старог Мата
Трудан, бједан отпочива;
Оног истог доброг старца,
Ког остави једва жива.
Замуку му једном иска’ —
То разгњеви страшно бега;
„Псу је доста, што му с’ баци!“
Викну слуге: „Удрите га!“
Су сто тешких дегенека
Крвава га посла дома,
У дом исти ови тихи
Ђе сад сједи бег сирома.
У одаји једној л’јепој
На миндерлук бег је сио;
На прси му глава пала,
У крупне се замислио.
Тужно ли је бег изгледа’,
Црна слика грозног пада!
Ка у тјесном лав кавезу,
Ка’ гариште оног града.
Вас у срму и у злато
Некада се бег од’јева’; —
Обрљано рухо сад му
Избуцано свуда з’јева.
Од Бојане на Суторман
Свак двораше бегу жеље;
Ко му арач до сад дава’ —
Сад би да’ му јаде веље.
О пасу му јошт је сабља;
И на лицу израз силе; —
Ал’ је сила докле траје,
Ништа оне, што су биле.
Да л’ размишља и бег о том,
Ил’ божију укорава:
Зашт’ човјеку прије смрти
Немоћи му познат дава.
Из мисала бег се трже,
Отворише с’ лако врата;
Са наручјем чисте робе
Бег угледа старца Мата.
Полако се старац миче;
Стар, а сломљен још од тада,
Добро, што још земљом чепље,
Колико га уби јада.
„Били, беже,“ старац збори,
Чисту робу преобука;
Изагњела ј’ та на теби —
Знам, у граду ј’ била мука...“
„Хвала старче, ти си добар,
Бог нека ти за то плати... “
Старац Мато задовољан
У одају своју с’ врати.
Па пред сликом спаситеља
На кољена стар се спусти:
„Слава тебе, Свемогући!“ —
Пун радости сад изусти.
„Осамдесет пуних љета
Сносио сам муке сваке,
Ал кад ово сад доживљех
Оне су ми слатке, лаке.
Виђех силу у безвлашћу,
У убоштву раскошника,
Виђех данас укроћена
У мом дому мог крвника.
Виђех срећу ненадану,
Да му врнем зло добријем;
Виђех сунце слободе нам,
Стар на њему да с’ огријем.
О поживи, Боже благи,
Нашег Кнеза побједника!
Првих српских Господара
Данас славног нашљедника.
Надодај му руку моћну,
Куд год крене свуђ да стигне,
Ка Бар славни да све Српство
У слободе срећу дигне!“
"Нова Зета" Цетиње бр. 1-9 1889.
