недеља, 02. фебруар 2014.

VI Вјера


VI

 Вјера

Никшићки је град охоли
Узаврио необично;
Црни облак навука’ се
На његово лице дично.

Је л’ зле слутње облак само,
Што му красно лице мути?
Ил’ је облак страха тешког,
Смрт  ужасну који слути?

Није зебња, ни страх није,
Непрепада с’ јунак лако;
Ал’ је мука изненада,
Те с’ узруја у град свако.

Јер Сулејман паша силни
Планиницу одкад мину,
Црногорца није било
Већ ни у сну грађанину.

Нико манит као Турчин,
Сам се вара пустим зором;
Јуначи се, - а вазда му
Зло јунаштво с Црном Гором!

Он им хљебом и оризом
Напунио све амбаре,
Оставио праха доста
И топова, царске даре.

Па што јуче истом било,
Данас Турчин и не пита;
У Турчина памет слаба,
А у сита преманита.

Злу му памет сила маче,
Те мишљаше рахат да је,
Па на бојну вику нову
Сад ка’ ђаво узигрâ’ је.

Од кад дође глас од кула,
Црногорци да с’ у њима,
Забуна је необична
Овладала грађанима.

Од подне су пред џамијом
Збор чињели непрестано,
И не мога разлог доћи
У коло им узрујано.

Збора млого, граје више,
А памети - бог ће дати!
Задиха се сваки силно
Једва  ј’ мога’ да потхавти.

“Што стојите, што мислите!
На кауре јуриш с мјеста!”
Један викну, други за њим,
Још док први и непреста.

“Какав јуриш? - Дома хајде,
У селамлик сјед’ с људима!
Од огња се препадосте,
Тек виђесте мало дима.

Није војске ту кнежеве,
Но хајдучка нека чета.
На Цетиње ј’ кнез Никола,
Жали, што је шњег’ и крета’! …”

“Каква чета, о Мурате,
Ђе си свијест данас дио!
А зар не знаш триста друга,
Да нам душман заробио!

Ко код кула пао није,
Сваки сад у ропству цвили
На муке су они тешке,
Или су их све побили.

Војска ту је, а не чета;
Притисла је Шљивља ено,
И узела три тврђаве,
Док би само оком трен’о ….”

“У памет се море Турци!”
- Сад завика други снова.
“У живот ћу, да је оно
На нас војска од Москова.

Ђе је кнезу толко војске,
Кад је гин’о на све стране
Што му оста, за пут није,
Једва с муком да се бране.

Зна грађане цар московски,
Зна и муке Црне Горе,
Па је посла’ сад Москове,
Да Никшиће све разоре.

Кнез је с царем ка’ син с оцем,
Један другом помоћи ће;
Погин’о би кнез за цара,
Сву Русију цар за њ дић’ ће! …”

Овоме се сад чињаше,
Да је река’ сасвим праву,
Па је гледа’ око себе,
И поносно дига’ главу.

Ал’ искочи опет други,
Да му славу сву помрачи;
Виђе му се на збор оштри,
Е ј’ од оног махом јачи:

“Не буди ви урок Турци,
Мудри сте ми данас сваки!
А ја бих вам другу река’:
Да потрче момци лаки, -

Био Москов ил’ Карадаг,
Да их ћушну там’ уз Кунак,
А у куле оне спрже! -
За мном хајде, ко је јунак!

У што сте се заумили?
Ђе грађанин да мудрује!
Та он с пушком летио је,
Тек душмана ма ђе чује.

С Црном Гором ратовасмо
Од како је и нас и ње;
И рата ће довијек бити,
Док је раје сиротиње.

Госпоство је наше раја,
Нашто дакле ова вика?
Прекинимо, па сви сложно,
А пјевајућ’ на крвника!”

Ал’ вика је још трајала,
Све онако и још више;
А мјесеци пуног зраци
Већ сјај сунца замјенише.

И већ ка’ да бјеху сложни,
Да јурише сад по ноћи;
Надаху се успјет’, кад би
Бог им био у помоћи.

Тад свјетина пред џамијом
Ускомјеша с’ у толико.
“Ко је? Шта је?” - Свак се пита’,
Одговара’ није нико.

Јер у исти час су знали,
- Пред њима је што се збило:
Из војске се црногорске
Турско робље повратило.

Ту је Омер с мајком милом
И грађана сто и тријест.
Згледаше се Турци чудно,
Обрну се сваком свијест.

За чудо им, да их виде,
Изненада у то доба. -
“Одкуд људи?” питаху их,
“Да л’ из ропства, ил’ из гроба?”

А Ахмет им Јусуф збори:
- Бјеше забит оних кула -
“Из ропства смо, о грађани,
Избави нас ова була.

Знате јутрос, шта је било,
Па што ћу вам причат’ више.
Надвладаше Црногорци,
И нас триста заробише.

А тридесет наших друга
Јуначком су смрћу пали;
До пошљедње уре тешке
Јуначки смо сви рвали.

Благо њима међ’ бесмртне
Смрт јуначка њих подиже;
Несретнији родисмо се,
Па нас тежи кисмет стиже.

Оружје нам одузеше,
И бритвицу иза паса;
Па нас онда поведоше
Пјевајући из свег гласа.

Ка’ невјесту водише нас,
- Ох смрт проста при том свака!
Нама срце јадом пуца -
Они мећу из пушака.

А на Шљивља кад смо дошли,
Око нас се сљеже сила,
Ал нас одмах једна чета
Изван војске испратила.

Однекуда нађоше се
Људи срца милостива:
Тјешише нас и даше нам
Доста пића и јестива.

Јадном робу што је боље,
Кад га жива жалост ије!
Што му лакшу судбу чине,
За њега је жалосније.

Ракије сам пио доста,
Ал’ низ грло и не плану;
Ублажи је суза крупна,
Што из ока у њу кану.

Јер кад дигох мутну главу,
Да испијем ону цашу -
На Никшић ми поглед паде, -
На судбину горку нашу …”

Стаде Турчин; у широка
Прса му се дах устави;
Јад у грло, што му с’ скупи,
Прождре с муком па настави:

“Кад на заход сунце било,
Виђех трчат’ неке људе;
Повикаше:”Брзо амо!”
Мишљах: сад ће да ни суде!

Пред кнеза нас поведоше,
Ту и жена бјеше ова
Сви је знате, то је добра
Удовица Алилова.

Њен јединац, дјете Омер,
Заробљен је с нама био,
За њ је кнезу молила се,
И кнез јој га поклонио.

Би му жао, те повика:
“Чуј, Туркињо, добра мати:
Поклањам ти сина мила -
И још ћу те даровати.

Сви грађани, са Омером
Заробљени што су били,
Нек заједно с вама иду,
И они су мајци мили.

Мајку, сестру ил’рођаке,
Неког дома сваки има;
Љубав мајке, твоја љубав
Нек’ је сјајни спомен свима.

Ето тако врнусмо се
Од стотине тријест више;
Оно друго бјеше низам,
Њих у ропство уставише.

Крвник нам је Црногорац,
И кнез њихов крвник љути;
Ал’ је рођен да добива,
Рећ’ ћу, да ћу погинути.

Мени и мом другу сваком
Његова је милост тешка,
Ал’ врлину ни крвнику
Неће презрет’ крв витешка.

Јунаци смо, о грађани,
И оџаци од старина;
Ал’ сад бољи Црногорци -
Гле, обрну рука њина!

Рат је зло и ископ људи,
Ал’ у њих је друкче и то:
Мјесто злијем зло да врћу -
Милост дјеле поносито.

Да неморах ово признат’,
Погин’о  би сто пут драже;
Ал’ истина крит’ се неда,
Поштење је да се каже!”

И Ахмет је преста’ зборит’,
Но у Турке мир не преста:
Тишина је мртва била,
Не шену се нико с мјеста.

На гласу је јунак Ахмет,
Смишљена му ријеч свака,
Па га нико није смио,
Да прекори, ил’ рђака.

А у зли час сваки други
Изрека’ би р’јечи оне,
Распаљени кад се Турци
О јуришу баш прегоне.

Замишљени Турци сташе,
Брке сучу, браду гладе;
Једни ништа немишљаху,
Други мисле, што  да раде.

Да су чули: Црногорци
Посјекоше све робове! -
Лакши би им тај глас био,
Него р’јечи Ахметове.

Срце пуно мржњом љутом
Разлогу се не подаје;
Мислећ чути глас освете,
Чују, ђе им час одаје.

Још им она р’јеч изроји
Млогу мис’о тешку, црну:
“Jесте нешто! - говораху,
Што кнез тол’ко робље врну.

Јер грађана сто и тријест,
Још у шанцу - није шала!
Док би душман до њих доша’,
Велика би ту крв пала.

Или има војску силну,
Па се наше и не боји;
Можда мисли: хајд’те дома,
Свакако сте опет моји.

Ил’ нејаку војску води,
Па лукавством притек’о  је,
Да мислимо: силу има -
Кад за ове и не хаје.

Ил’ с притворном доброботом би
Хтио можда да обмане?
Мисли: ове пада пуштам,
Придобићу све грађане! --

Мисле Турци и мисли им
Прегоне се ка’ облаци;
А проз њих им и над сијне,
Тек ка’ зимског сунца зраци.

Јунаци су, па се брзо
И у муци разговоре:
Нека буде што ће бити,
Од стрâ раног нишшта горе!

У ту миса’ баш и Ахмет
У час исти, ка’ да ј’ био:
Веселије диже главу,
Па је св’јема бесједио:

“На поласку кнез још рече:
““Хајд’те с богом, о грађани!
На Никшић ме ето сјутра, -
Ко је момак, нек’ га брани!””

Кнез је река’, а кнез никад
Не пориче ријеч своју;
У кнеза је војска силна,
Надајмо се сјутра боју.

Власт је у вас, а и памет,
Уредите како знате;
Ја ве молим, браћо Турци,
Једно само да ми дате.

За кулама и због ропства
Сломише нас срам и туга,
За то сам се завјерио
Су сто тријест мојих друга:

У обрани града, да је
Најмучније мјесто наше,
Па паднемо л’, бар да с’ рече:
Дивно л’ ропство покајаше.

Пао, оста’,  све једно је -
Бој са рајском чекам слашћу!
Останем ли, - побједићу,
А паднем ли, - славно пашћу.”

Оживјеше сви грађани
Са витешких рјечи ови;
Узавр’је им крв јуначка,
Обузе их живот нови.

Неизвјесност најтежа је,
А кад она једном мине -
Поврати се срцу храброст,
Сав се терет с душе скине.

На разкршћу пут се губи,
А не једним док се иде
Шта их чека, сад су знали,
Шта им треба, сад сви виде.

Те на страну скупише се
Од Никшића сви главари:
Мушовићу Арслан беже,
И Ибричић Ацко стари.

Дервишевић Пашо ту је,
И Шајнагић Амид-ага,
Асан Мараш, Мула Нушко,
И још млого других ага.

И Скендербег, заповједник
Од царева тврда града,
С миралајом од низама,
Којих има пет хиљада.

Град да бране до пошљедњег,
Ту се брзо здоговоре
И утврде, сваки да је
На свом мјесту прије зоре.

Ахмету су храбром дали
Чађалицу са кулама;
Уз сто тријест друга још су
Придали му сто низама.

Главица је оно тврда,
А двје куле на њој јаке,
Ту ће бити боја љута,
Таман мјесто за јунаке.

И тако су војску ц’јелу
Под’јелили изнајбрже;
Свакој војсци шанац дали,
Док непану, да их држе.

Са низамом грађани су
Помјешани свуда били,
Да у борби неби једни
Без другијех ослабили.

Па Арслан-бег тад повика:
“О грађани, о јунаци!
Црногорци на град ево
Од свуд лете ка’ облаци.

Јунаци су Црногорци,
Али н’јесмо ни ми рђе;
Нападаће они силно,
Ми одбијат’ ништа грђе.

Дв’је хиљаде грађана је,
А низама пет хиљада;
Док са градом сви паднемо
Пашће више око града.

На једном ће мегдан остат’,
А на коме, Бог ће знати,
Немогнемо л’ град одбранит’-
Смрт  ће нам се спомињати.

Л’јепом вјером пророковом
Завјер’мо се, о грађани:
Док свак падне за спас града,
Док не падне, да га брани!

Ко не прега’ мр’јет у крви,
Ђе заплива фес и капа:
Преврнуо вјером правом,
У каурској паски скапа’!”

“Кунемо се! Клаћемо се!”
Вичу Турци са свих страна,
И руче се, и грле се,
Да је тврђа вјера дана.

У ту вреву истаче се
Алилова удовица;
Све трепташе задовољством,
Веселог је била лица.

Па пред свјема гласно збори:
“Ја сам женска слаба страна,
Срамота је мене стати,
А не зборит’ код грађана.

Али срећа, ка’ бујица,
Собом носи што дохвати,
Па и мене ево узе,
Да пред вама могу стати.

Љубав мајке надјача ми
Силну мржњу спрам душмана,
Те потрчах, ка’ ван себе,
До њихова данас стана.

И исплаках мог јединца,
И уз њега ову браћу; -
Зату милост пророкову,
Све што имам жртвоваћу.

Мог Омера, мог јединца,
Све на св’јету благо моје -
Теби дајем, о Никшићу,
У час тешки борбе твоје.

Оца нема - ти му буди!
Вјера права - једна мати!
Ако она шњим не падне,
Смрти ће му с’ радовати.

Ноћи, дневи, младост, живот,
Све похарчих за мог сина,
Мјесто баба да га видим,
Ђе се брани отаџбина.

Сада, сине, хајде с богом!
Благослов те мајчин прати:
Падне л’ Никшић, и ти падни,
С побједом се само врати!”

И погледа врелим оком
Још један пут сина мила,
Па се онда своме дому
Задовољна повратила.

У народу Омер оста,
Весео је и он био;
Још је дјете, ал’ сам сад се,
Као јунак осјетио.

“О почекај Црногорче!”
- Вичу Турци узрујани -
“Кад су у град буле ‘ваке,
Да какви су тек грађани!”
   


                                                                     

Нема коментара:

Постави коментар