Славни дан је освануо,
Оживјела поља, горе;
Од свукуд је силна војска
Пред кнежеве пала дворе.
И пред војску кнез из двора
На хату је излетио;
У оку му радост сама,
У руци му барјак био.
“Барјактаре, држи барјак,
Алај-барјак држи ови!
Војска моја, за барјаком
За мном моји соколови!”
Кнез повика и сва војска:
“Ура! ура!” у глас један.
Турске крви, српске славе
Лав је горски био жедан.
И ка’ вихор војска силна,
Подиже се у бој свети:
Род да српски ослободи,
Гроб косовски да освети.
А кнегиња с’ нашљедником
Стајала је на праг двора,
На поглед га војсци држи,
Као свјету сунце зора.
Узбуђена јако бјеше
Силним чувством, мишљу млогом,
Кад војводе приђосе јој
И од свуд се зачу: с’ богом!
Па са дивним усхићењем,
Што га српској души даје
Моћ народа у полету,
Свјем’ кнегиња зборила је:
“Сретној данас жа’ ми једно:
Што ми Данил виши није,
Да и њега с вама спремим
У дим борбе најславније!”
***
И настаде борба страшна,
Борба љута и крвава;
И свјетлошћу новом бљесну
Црне Горе стара слава.
Царев-лазу и Граховцу
Друг још млоги славни с’ прида’;
Царству турском рана љута,
Коју нико не извида.
Маљат, Трјебач и Јеленак
И дô Вучји и Фундина –
Испуњаће Турство страхом,
Понос будит’ у Србина.
О груд храбру Црногорца,
Ка’ крш његов тврда што је,
Три мушира су три војске
Срдит Султан сломио је.
И три паше, ка’ три вука,
У тој сјечи падоше му,
А четврти – Осман паша,
На Цетињу робује му.
“Разбио сам царство српско,
А сјен царства да ми пр’јети? –
Да цароват’ ни дан не ћу
Бол не могу ту подн’јети!”
Султан викну, и подиже
Нову војску – сто хиљада!
Црну Гору, сву крваву
Не свладану сад да свлада.
И под Острог Сулејман је
С’ вељом војском изљегао,
Под Спужом се био Сајиб,
На Морачу Мехмед пао.
Јек страховит силе ове
Кршне горе потреса’ је;
И за Црном стрјепећ’ Гором
Срб већ млоги уздиса’ је.
Ал’ кнегиње душу српску
Не могаше потрјест’ ни то,
И “крвавих девет дана”
Слутећ’ рече поносито:
“Благо данас Црној Гори!
Врх славе јој с’ слава пење;
Што је на њу сила јача
Све је више њој поштење!”
***
На цетињском намастиру
-Угодника божјег стану -
Зазвонише јасна звона;
Веселе се сретном дану.
И топови са ћипура
Помјешаше с њима гласе;
С јеком њином народа је
Усклик вес’о надмета’ се.
“Паде Никшић! - Освојен је!”-
Радосно се свуд заори.
И ка муња глас се просу
Свуђ по дичној Црној Гори.
И кнегиња душа српска
Сад ка’ икад весела је,
У сретноме срцу њеном
Црне Горе радост сва је.
Па радосну жива жеља
На своја је диже крила:
За час само виђет’ Никшић -
Радосно би полетила.
Али срца усхићење
Надвалада јој љубав виша,
Па са рјеч’ма племенитим
Ону жељу сад утиша:
“Нека иде Кнез са војском,
Нека народ ослобађа!
Кад доврше дјело славно -
Радост биће тад још слађа!”
***
О Кнегињо, српске душе
Благородства узор ти си!
Црногорке срцем правим
Црногорство ти узвиси!
Твоје р’јечи оне дичне
У славу ће рата сјати;
Ти у рода љубави ћеш
Сјат’ ка’ права српска мати!
Цетиње, 14. фебруара 1880.
Нема коментара:
Постави коментар