четвртак, 20. октобар 2016.

Симо Поповић - Црногорцу



Црногорцу

(Први бој с турскијем оклопницама
18. Нов. 1877.)

На вјекове, Црногорче,
Бој се броји, који бијеш;
Чаша жучи, ка’ море је,
Ти мученик што је пијеш!

Трнов вијенац с круном славе
Поносну ти дичи главу,
На врх ножа врх Ловћена
Узнио си своју славу.

Одкад мјесец крст надвлада
Ка’ сунце си крсту сјао.
Још са копљем бој си био,
Ни пред топом н’јеси пао.

Твоје пушке глас се чуо
Од Цетиња до Мостара,
Арбанијом циктале су
Сада грме око Бара.

И с Русије сњеговите
Глас давају српском роду:
Пестољетна борба да т’ је
Са слободом у породу.

И кад роди здраво чедо,
Умријеће борба – мати,
Ал’ слобода твога рода
Оцем ће те вазда звати!

Црногорче, мучениче,
Од те славе куд би веће!
Ал’ гле! Бог на чело славно
Још ти један вјенац меће.

У крш љути јунак ти си,
И у поља ти с’ одваја!
Душман ти се боји за то
И славиће за то раја.

Бог милости сад ти даде
Ново поље славе нове –
Цар царева преко мора
Посла на те и бродове!

И с обале дочека их
Ти јуначки ка’  си свика’.
Оде слава и по мору
Црногорца, мученика!

Издалека сад брод пловећ
Са веселог пита мора:
Шта с’ над море оном вије?
Црногорски то је ора’!

То је онај српски ора’
Са Ловћена што се вину,
Да крилима обухвати
Стару српску ђедовину!

И ето га данас сретна
Пут Мостара једним маше,
А Призрену летећ’ с другим
Додиркује море наше!

Симо Поповић

“Српска Зора”








Нема коментара:

Постави коментар