Ваше Височанство!
Године су
прошлост одаљиле,
Моја већ
се у маглу завија;
У сјећању
још тек животаре
Младости
ми чеда најбујнија.
Слатке жеље
провргле се у сан,
Смјеле тежње
прошлу младост кажу:
Оне једна
врх друге се пеле -
Сад на
срцу ка’ обмане с’ слажу.
Строга
зима заледи ријеку
Испод леда
она исто тече;
Но човјеку
све се замрзава,
Кад
старости мркне хладно вече.
Сну се
клоне и жеље и тежње
У сутону
мог живота трудна,
Ал’ у срцу
успомена једна
Још је
вазда и жива и будна.
Ка’
свјетиљка у мору са стјене,
У пучини
сад живота тија
Драги
спомен моје мајке миле
Још ми
вазда и пламти и сија.
Док ми бјеше
у животу, мила,
Ја сам
њојзи вазда био дјете;
Под
сједином и сад се помладим
Кад год
мисли њојзи ми полете.
Љубав
мајке једина је љубав,
Што нам
срце гријат не престаје;
Гроб и
рани и заборав пружи, -
Љубав
мајке мимо гроба траје!
Без
радости остао сам многе
- Оне мину
да се не поврате!
И без
мајке! Али љубав њена, -
Очи њене
свуђ ме мило прате!
И Твоја ће
љубав с Тобом трајат, -
И Њена ће
да над Тобом сјаје -
Загрљаја њеног
нема само,
Ал мајчина
љубав вазда траје.
Та Те жалост
суминут не могла,
Што и
пр’јесто најсретнији нађе.
Цијелом
свијету сунце свјетлост даје -
Па и њена
помрачења снађе.
Благо
Сину, који мајку љуби!
Сретна
мајка, која Сина роди!
Сина роду,
да се Њиме слави,
Он да
народ диже у слободи!
Улцињ, 1.
фебруара 1895.
Војвода
Симо Поповић
Глас
Црногорца 18-II-1895
Нема коментара:
Постави коментар